O sudijskom pozivu ispred Palate pravde: Lični stav Zorana Ivoševića

Sudija postaje dosledan svog uzvišenog poziva, ako sudi na osnovu sopstvene ocene činjenica i sopstvenog shvatanja zakona, bez ograničenja, uticaja, podsticaja, pritisaka, pretnji ili intervencija, ma od koga i bilo iz kojih razloga.

Sudija svakom treba da prizna ono što mu pripada: u jednakom postupanju sa jednakim stvarima; u nejednakom postupanju sa nejednakim stvarima, srazmerno njihovoj nejednakosti i u postupanju prema drugome kao prema sebi.

Sudijom ne mogu upravljati: ni predsednici država, ni šefovi partija, ni poslanici, ni ministri, ni klanovi, ni kumovi, ni prijatelji,… niko osim njegove savesti.

Sudija, sem Ustava i zakona, mora slediti Kodeks sudijske etike, čiji kanoni traže da bude: nezavisan, pravedan, profesionalan, slobodan, hrabar, doličan, nepodmitljiv i odan pozivu.

Sudija od integriteta nije omiljen ali je poštovan. NJega ne tapšu već uvažavaju i zaobilaze u traganju za onim ko pristaje da sudi po nalogu dnevne politike.

Sudiju bez integriteta ne cene ni oni koji su ga takvim učinili. NJega se sete samo kad zatreba a nakon „upotrebe“ opet ga vraćaju u poslednje redove javnog života, pošto ga potapšu po ramenima, ako se sete.

Od sudije se očekuje da služi vladavini prava a ne vladavini ljudi na vlasti kao i da brani istinu od moćnika a ne moćnike od istine.

Ovo treba da važi i za javne tužioce sa njihovom istražnom policijom. A da bi tako bilo potrebna je promena Ustava, kako bi u podeli ukupne vlasti moglo da učestvuje čitavo pravosuđe a ne samo sudstvo. Raduje što je u „Srbiji protiv nasilja“ njihovo zajedništvo već otpočelo.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.