O svinjama u literaturi

Naime, jedan deo književne i interpretativne zajednice je tokom januara upao u stanje opšte histerije nakon proglašenja NIN-ove nagrade, koju je dobio moj roman Pas i kontrabas.

Moram priznati da je zabavno bilo pratiti sve aktivnosti ove književno-vojne formacije, sa članovima u rezervi, kao i pojedinim univerzitetskim profesorima koji su se otisnuli u olujno medijsko polje, kako bi podržali svoje kadete.

Međutim, nebo nekad izneveri svoje miljenike kao što se to dogodilo ovog puta, kada su ovi ostali po raznim kotama i rovovima od RTS-a do Kurira, ali i Filološkog fakulteta, gde je ovog vikenda održan zimski seminar za srednjoškolske profesorke i profesore srpskog jezika i književnosti.

Na tom seminaru, kao što je red, svake godine uvaženi profesori objašnjavaju svojim bivšim studentima dokle se stiglo u hermeneutičkom umeću u centralnoj Instituciji za književna istraživanja.

Plasiraju se „novosti iz književne prošlosti“, objašnjava se šta nam to, recimo, poručuje Hazarski rečnik danas ili kakvi tipovi nezavisnosloženih rečenica postoje i kako ih prepoznati.

Nije mala stvar taj zimski seminar, jer se na njemu obnavlja sinergija između Institucije i delegiranih pojedinaca koji tokom narednog perioda treba da demonstriraju napredne metode tumačenja književnog dela.

Ponekad, čak, na tim seminarima gostuje i laureat NIN-ove nagrade, razume se, kada on dolazi iz pristojnog dela sveta i kada je moguće s njim ostvariti normalan dijalog, tj. onakav koji neće vređati ugled i dostojanstvo Institucije.

Međutim, kada laureat dolazi iz nepristojnog dela sveta, kao što je to Peščanik, onda za njega nema mesta na takvim skupovima, pa se pribegava metodi supstitucije, odnosno neko od akademika SANU ili profesora sa Katedre za srpsku književnost dobija ulogu izvestioca sa terena.

Ovogodišnji izvestilac bio je prof. dr Aleksandar Jerkov, specijalista za semolj – leksikografsku paradigmu, koji je samoinicijativno preuzeo tu obavezu, onako kako je činio i prethodnih dana, kada je na talasima Radio Beograda 2, objašnjavao razinu kosmičke propasti savremene srpske književnosti koja se dogodila usled rada ovakvog žirija NIN-ove nagrade, gde su se našli nezavisni kritičari, odnosno oni koji nisu u tesnoj sprezi sa Institucijom, ispred koje je dr Jerkov u čuvenoj Sali heroja, izneo svoje zimske utiske o proletnjoj romanesknoj produkciji.

I taj njegov difamatorski politički govor, pun buke i besa, bio je usmeren prevashodno na moj roman, a naročito na dve scene: zločin na Korićanskim stenama, kao i na prizor u kom pobesnela svinja kida tetive na nozi jednog od mojih književnih junaka.

Reč je, naravno, o ispovestima ratnih veterana, koji u romanu prolaze kroz terapijski tretman koji ima za cilj da ih oslobodi nemilih sećanja iz rata.

U realnosti zimskog seminara, ove dve ispovesti bivaju podvrgnute institucionalnoj represivnoj metodi dr Jerkova, koji u tim scenama vidi tragove (neprimerenog) naturalizma i katastrofalne motivacije, naročito u sceni koju on, poredeći je sa pojavom svinja u tekstovima Bulatovića i Desnice, školski esejizira pod naslovom „Lik krmače u srpskoj književnosti“.

Ipak, u toj njegovoj interpretaciji bivaju zatajene neke bitne informacije, koje bi ove scene mogle da otvore ka mnogo širem polju tumačenja, a ne samo unutar bezbedne intertekstualne zone koja se zadovoljava tek uspostavljanjem veze sa celebrity krmačama u srpskoj i svetskoj književnosti.

(A kada smo već kod toga, bilo bi primerenije reći da moja svinja ima mnogo više veze sa pričom Mihajla Spasojevića „I svinje ubijaju, zar ne“, koja je objavljena u zborniku Pseći vek decembra 2000.)

Ono što, dakle, ovaj letnji predavač iz Andrićgrada taji u stvari je činjenica da se tu radi o sceni asanacije terena pod Korićanskim stenama, koja je izvršena da bi se prevashodno uklonile bele trake kojima su Bošnjaci bili obeležavani tokom rata u Bosni, dok scena sa svinjom zapravo predstavlja uobičajen prizor iz slavonskih sela, kada su pobesnele životinje jele sa leševa ubijenih civila nakon prolaska jedinica majora Veselina Šljivančanina; tu se zapravo krije istinski motivacioni kompleks za delanje pomenute svinje u mom pripovednom tekstu.

Razume se, sve ovo bi dodatno komplikovalo lik krmače u interpretaciji dr Jerkova, koji je svoj govor u Sali heroja završio u gnevu, optuživši me, ni manje ni više, nego za izdaju države.

Zbog čega?

Zbog naturalizma ili svinja?

Nema ničeg lošeg u svinjama, rekao bih, svinje se nalaze u temelju moderne srpske države, ali i književnosti.

Glava divljeg vepra bila je heraldički ravnopravna sa ocilima na zastavi vožda Karađorđa.

Iz svinjskog gliba počelo je istinsko proučavanje srpske književnosti na Velikoj školi i bilo je mnogo slobodnije nego što je to danas slučaj na Filološkom fakultetu.

Svinje defiluju srpskom književnošću već vekovima i u njihovim mimetičkim ujedima se nalazi simbolička kopča sa tokovima svetske književnosti, od Odisejevog ožiljka do svinja koje glavinjaju blatnim prostranstvima Seoba Crnjanskog.

Opasno je, međutim, kada svinje, kao u Životinjskoj farmi preuzmu kormilo i počnu da upravljaju institucijama države, da donose zakone i odlučuju o interpretaciji književnosti, a preko nje i o prošlosti.

U takvim situacijama više se ne može govoriti o bilo kakvoj slobodi, već isključivo o represivnom mehanizmu koji već dugo kontroliše tokove savremene književnosti, i kada se čovek nad tim zamisli i pokuša da shvati odakle dolazi takvo nasilje nad literaturom, on sve teže uspeva da razlikuje groktanje od govora, svinje od ljudi.

Stoga moja poruka za polaznike zimskog seminara glasi: čitajmo i procenjujmo sami književne tekstove koji nastaju danas i ovde, ne dozvolimo korumpiranoj Instituciji da to čini umesto nas.

Autor je ovogodišnji dobitnik Ninove nagrade