O vakcinaciji i plavookim vanzemaljcima

Dok sam čitao poslednje zahteve pokreta „Ujedinjeni protiv kovida“ pojavile su mi se neke sumnje kojih ne mogu da se oslobodim i koje želim da iznesem u sledećim redovima u nadi da ću doprineti javnoj debati o merama i o strategiji u borbi protiv kovida.

Da li smo sigurni da je zatvaranje svih objekata koji nisu neophodni na najmanje četiri nedelje pravo rešenje?

U decembru prošle godine, Nemačka je najavila strogi „lockdown“ na četiri nedelje, koji se onda produžio još tri meseca a broj zaraženih se veoma polako smanjivao, kao da se epidemija širi i u uslovima kolektivne izolacije. Sem toga, u siromašnoj zemlji kao što je Srbija, ko će da plati posledice novog zatvaranja?

Konobari i svi oni koji već jedva sastavljaju kraj sa krajem (To je protivrečnost globalnog neoliberalizma: današnji proletarijat nema izbora: ako ostane kod kuće, umire od gladi, ako ide na posao, rizikuje da se zarazi)? Jedan moj drugar, lekar, dao mi je sledeći odgovor: „Mi, lekari, predlažemo mere, a onda političari moraju da nađu rešenje.“

Žao mi je, ali ovakav odgovor ne mogu da prihvatim: u današnjem svetu, ili smo u stanju da sagledamo realnost u celini, ili je bolje da ćutimo.

Nisu li najbolji lekari oni koji su nekako i uspeli da promene društvo sagledavši društvene dinamike u celini? Pomenuću samo dva lekara koji su dali ogroman doprinos globalnom društvu: Franko Bazalja i Žak Lakan.

Dobro je da pokret „Ujedinjeni protiv kovida“ stalno podseća na to koliko vlasti i krizni štab imaju velike, ogromne odgovornosti u ponovnom razbuktavanju epidemije. Ja bih samo da dodam još jedan činilac koji snosi istu krivicu kao i vlasti.

To je isti činilac – nevidljivi – koji je omogućio da Hitler eliminiše Jevreje, da na Balkanu Tuđman, Milošević (i Šešelj i Vučić) i Izetbegović naprave pokolj i unište Jugoslaviju; isti činilac koji je prepotentno ušao u Istoriju na početku XX veka: Masa.

Masa je ta koja je odjednom skinula maske, masa je ta koja neće da se vakciniše i koja veruje u različite teorije zavere, masa je ta koja ima potrebu da, čak i za vreme pandemije, organizuje svadbe i veselja.

Masu moramo da shvatimo kao pojedinca koji ima svoje slabosti, svoje nesvesno i svoje protivrečnosti.

Najbolji način da se borimo protiv pandemije, ali i protiv diktature i protiv nepravde, to je da masu pretvorimo u skupinu pojedinaca koji razmišljaju svojom glavom, tj. u Društvo.

To je moguće samo zahvaljujući školi: naš zadatak, ne sutra, ne kad pandemija bude prošla, nego sada, odmah, nije samo da vratimo decu u školu, nego da školu (od vrtića do univerziteta) reformišemo: ogroman zadatak, koji zahteva dijalog svih nas („Danas“ bi mogao da ugosti ovakav dijalog) i koji će konačno da pretvori masu u Društvo.

Škola kao mesto gde se uči sve, gde se živi zajedno i gde se nauči i kako da se ponašamo tokom epidemije.

Da nam krizni štab ne bude više potreban.

Zbog toga, apsolutno se protivim tome da se nastava ponovo odvija onlajn. U školu mora da se ide, makar u skafanderu, makar da se nastava odvija tokom leta na otvorenom! Tačka.

Pokrenuo sam malu anketu među svojim studentima: pitao sam ih zašto neće da se vakcinišu.

Najučestaliji odgovor je bio: „Nemam pojma, nisam o tome razmišljao/la“.

Jasno je da, čim student filozofskog fakulteta ne razmišlja, znači da smo u ozbiljnim problemima i da sistem obrazovanja ne valja.

Zamislite da đaci u školi i studenti na fakultetu stvarno počnu da razmišljaju i da se informišu, ne samo u vezi sa vakcinama, nego o svemu što bi trebalo da ih se tiče.

U ovakvom slučaju ne bi trebalo ni da se zabrani da šarlatani idu na televiziju da šire dezinformacije, zato što bi obrazovan narod bio u stanju da samostalno razlikuje istinu i laž.

Sem toga, mislim da nema puno smisla da se nekome zabrani pristup na RTS-u, kao što je pokret „Ujedinjeni protivkovida“ zahtevao.

Taj isti čovek koji ne može da bude gost u nekoj emisiji, snimiće svoj prilog, postaviće ga na društvene mreže i imaće još veći uspeh, pošto u našim krajevima ljudi misle da ono što se zabranjuje – po sebi je istinito.

Tu bih dodao još jedan, veoma ličan razlog protiv ovakvih zabrana: ako ne budete dozvolili nekim ljudima da javno kažu da „ko ima plave oči, taj je vanzemaljac“ ili da „voda pamti sve“, kako ću ja da se ludo smejem kad gledam televiziju?

Nemojte da mi uskratite ovo uživanje, molim vas! (Istina je da mi se ponekad, neobjašnjivo, smeh pretvori u neutešan plač.)

Nema, nažalost, lakih rešenja za ovu pandemiju koja je u toku, tako da možda ste vi u pravu i stvarno su jedina rešenja ona koja vi, lekari pokreta „Ujedinjeni protiv kovida“ predlažete, a možda sam ja onaj koji greši.

Ali u jedno sam ubeđen: moramo već sada da razmišljamo o budućim epidemijama, da se ne bismo ponovo našli u ovakvoj, bezizlaznoj situaciji.

Na kraju želim da ispričam jednu anegdotu – da oslobodim (bar delimično) naš narod od optužbi da je neozbiljan ili barem neozbiljniji od drugih naroda – koja nam dočarava koliko je teško udaljiti se od mase i misliti svojom glavom.

U septembru sam bio gost u jednoj letnjoj školi u Odesi.

Učesnici su svi bili Nemci, sa visokim nivoom obrazovanja, a neki od njih su čak bili lekari (neurolozi). Jedne večeri, bili smo pozvani u jednu religioznu zajednicu na neku proslavu i otišli smo.

Sveštenik je u trpezariji postavio veliki sto da bi ugostio nas dvadeset petoro.

Trpezarija je bila veoma mala, oko 50 kvadrata, bez prozora.

Pitao sam sveštenika da li je pametno da nas dvadeset petoro budemo u tako maloj prostoriji za vreme epidemije a on mi je odgovorio da njega štiti Bog.

Bilo mi je veoma drago zbog toga, ali sam se setio da sam ja veliki grešnik, da čak i volim da grešim, pa da mene Bog neće štititi, a verovatno neće štititi ni druge grešnike koji još nisu bili vakcinisani (ja sam primio i treću dozu vakcine, ali da se ne šalim i da svakako pazim, rekao sam sebi).

Kad sam pitao lekare u grupi šta misle o ovakvoj situaciji, odgovorili su mi: „Veoma je opasno, ali šta sad da radimo, da budemo bezobrazni i odemo?“ Svi su ostali, sem mene.

Bezobrazan kao i uvek, napustio sam ih i otišao sam na jedan koncert gde su svirali savremenu kamernu muziku (uz fizičku distancu): to je muzika koja se ne može slušati i razumeti samo srcem, nego treba uključiti i mozak.