O vrednovanju herojstva Olivera Ivanovića

Naime, ono što razlikuje čoveka od drugih životinja jeste da je svestan svog postojanja, a samim tim i svog neminovnog fizičkog kraja.

Ova spoznaja rađa osnovni egzistencijalni strah  od smrti koji prevazilazimo svakodnevno istovremeno potiskivanjem tog straha i davanjem smisla našem svakodnevnom životu kroz naša dela koja će trajati duže od našeg fizičkog postojanja.

Prema egzistencijalističkim psiholozima naš smisao zavisi od pogleda na svet koji delimo sa drugim ljudima, tzv. „sistemima herojstva“, kulturnih konstrukata koje Oto Rank naziva „ideologijama besmrtnosti“, te Beker čitavu ljudsku kulturu definiše kao prkosno stvaranje smisla.

Viktor Frankl, čuveni psiholog koji je preživeo Aušvic, tvrdi da je smisao suština života, jer je na osnovu svojih istraživanja zaključio da su veće šanse da prežive strahote logora imali ne fizički jači, već oni ljudi koji su uspevali da zadrže smisao sopstvenog života u uslovima kulture apsolutne dehumanizacije, kada ljudska bića nisu imala imena već su postajala puki brojevi.

Naše osećanje sopstvene vrednosti i smisla života, naše „herojstvo“, zavisi od društveno prihvaćenih vrednosti i odnosa drugih prema nama i nas prema njima, te u svojoj težnji za simboličkom besmrtnošću taj smisao možemo pronalaziti u različitim društvenim ulogama koje mogu biti konstruktivne, poput uloge roditelja, pisca ili zidara.

Dakle, kroz stvaranje nečega što će postojati i kada nas više ne bude fizički bilo,  nastavićemo simbolički da postojimo pobeđujući time smrt.

Načini ostvarivanja ove simboličke besmrtnosti mogu biti i destruktivni poput ubistva Johna Lennona, kojim njegov ubica traži svoju besmrtnost ubistvom slavne, a samim tim i simbolički besmrtne osobe, ili učešćem u genocidu druge kulturne zajednice, naroda, kako to navode Salomon, Greenberg i Pyszczynski.

Naime narodi, nacije ili države, takođe mogu biti objekat, simbol, putem kog određena osoba traži simboličku besmrtnost.

Svojim doprinosom ovim zajednicama pojedinac može naći svoj smisao u tome što postaje deo nečeg većeg i značajnijeg, te je ova potraga za simboličkom besmrtnosti, odnosno strah od smrti prema egzistencijalističkim psiholozima, u korenu identifikacije sa narodom, nacijom ili državom.

Sistem herojstva zasnovan na naciji može biti destruktivan ili konstruktivan, u zavisnosti od vrednosti koje takva nacija ili njen simbol predstavlja.

Očigledan primer destruktivnog je svastika koja je od simbola sunca postala simbol nacionalističkog identiteta nemačkog naroda u kom su se mase ljudi prepoznavali i bili spremni da žrtvuju svoj, a pre svega tuđ život, dok je primer konstruktivnog Marijana, žena simbol emancipacije čoveka u revolucionarnom identitetu naroda Francuske XVIII veka.

U sistemu herojstva koji je nametnuo nacionalizam srpskom društvu početkom devedesetih godina prošlog veka, jedini i isključivi kriterijum za određivanje nečijeg herojstva je da je delo navodno u skladu sa vrednostima i pogledom na svet Miloševića, Šešelja i drugih ili da se delo može prikazati kao takvo.

U tom pogledu na svet uobličenog u ideji o stvaranju „Velike Srbije“ zasnovane na isključivim interesima srpske nacije, major Milan Tepić je proglašen za heroja, a general Vladimir Trifunović za izdajnika.

Sigurno je da je general Trifunović izdao „Veliku Srbiju“ Miloševića i Šešelja, ali je isto tako sigurno da Milan Tepić nije svoju zakletvu položio „Velikoj Srbiji“ već Jugoslaviji, te je samim tim njegov čin simbolički otet od strane srpskih nacionalista dajući mu počasti i zvanje narodnog heroja.

U takvom pogledu na svet naravno da svoje mesto „heroja“ kojima pripadaju počasti dodeljivanjem naziva ulica, nalaze i opskurne ličnosti poput Blagoja Jovovića, navodnog četnika i navodnog atentatora, te Aleksandra Tijanića, lica koje je svoje pero koristilo kako bi nešto rušilo, od socijalizma do Đinđića, ili opravdavalo rušitelje poput Mirjane Marković.

U takvom sistemu „herojstva“ nema mesta za Olivera Ivanovića. Simbolička vrednost činjenice da je sahranjen u Aleji zaslužnih građana devalvirana je time što je na istom mestu sahranjen i Džej.

Oliver je za svoje ideje i ideale bio spreman da položi i najveću žrtvu, svoj život, jer je bio svestan opasnosti kojoj se izlaže zagovarajući drugačiji pogled na svet, zasnovan na suživotu Albanaca i Srba i zajedničkoj borbi protiv kriminala i korupcije.

Ivanović je ubijen zbog svog društvenog angažovanja, a Ramadanovski je živeo od svog angažmana.

Tri godine nakon podnošenja inicijative za dodelu naziva ulice u Beogradu Oliveru Ivanoviću, nikakvog odgovora nadležnih službi nema, čak se više ni navodni izgovor o tzv. obaveznom proteku roka od tri godine od datuma smrti ne pominje.

Ukopom Oliverovih ostataka sklonjeno je i potisnuto sećanje na njega, jer sahrana kao čin socijalizacije rastanka jeste u funkciji potiskivanja svesti o smrti, dok je dodela naziva ulice ili dizanja spomenika čin „živog“ vrednovanja kao društveno poželjnog nečijeg lika i dela kao simbola i vrednosnog putokaza.

U današnjem srpskom društvu poruka koja se šalje uskraćivanjem simboličke vrednosti Oliveru Ivanoviću i njegovom svođenju na značaj kafanskog pevača, po sopstvenom priznanju, šibicara i sitnog lopova, govori više o tome šta vrednujemo nego ko su ti ljudi bili.

Bitnije nam je da nas neko „pogodi“ pesmom, nego što nekoga zarad nas pogodi metak.

Takvo društvo obeshrabruje ljude da svoj značaj pronalaze i u drugima, odnosno u društvu, a samim tim takvo društvo samo sebe obesmišljava.

Podizanje spomenika srednjovekovnom vladaru je paravan iza koga se krije nesposobnost našeg društva da vrednuje savremenike na osnovu konzistentog pogleda na svet zasnovanog na jasnim vrednostima.

Nacionalizam sa svojim utilitarnim shvatanjem „dobra“ i „zla“, svojom relativizacijom morala jednostavno, pre ili kasnije, vodi svako društvo u stanje anomije i potpune moralne konfuzije u kojem nema socijalno poželjnih obrazaca ponašanja, u kojem je bolje biti Džej nego Oliver.

Autor je advokat, bivši narodni poslanik u Skupštini Srbije