O vrlinama i manama Bogdana Bogdanovića

Od kada je umro, pokušavam da u oceni budem manje drastičan, ali ostaje da se Bogdanović na toj funkciji nije snašao, čak i pored činjenice da je bio arhitekta i profesor urbanizma, što po definiciji mogu da budu preduslovi da neko bude uspešan gradonačelnik.

Pisanje o njemu ovih dana nije slučajno jer pada na stogodišnjicu od njegovog rođenja (1922). Ipak, čini mi se da nije naveden pravi redosled njegovih nesporazuma sa društvom i obrnuto, nesporazum društva sa njim.

Priča zapravo može da počne sa njegovim neizborom za redovnog člana SANU. Kada je bio izabran za dopisnog člana, svakako je pripadao grupi najmlađih osoba koji su prešli taj prvi nivo Akademije. Međutim, kada su se „stekli uslovi“ da stekne zvanje „besmrtnika“, tu je već stvar zapela. Nije imao dovoljan broj glasova, prvi put, zatim drugi put, čini mi se i treći put. Bogdanović se konačno naljutio i podneo ostavku na dopisno članstvo u SANU.

Statutom Akademije nije bilo moguće brisanje bilo kog nivoa članstva, tako da Bogdanoviću nije ništa drugo preostalo da više ne navraća u zdanje SANU. Nije bilo teško objasniti zašto je zapelo sa njegovim izborom. Partijska knjižica prestala je da bude propusnica, što njemu nažalost nije bilo jasno. Antikomunizam je u društvu puštao sve dublje korene, posebno u SANU (neki to identifikuju sa nacionalizmom, što nije tačno, pogotovu ako mislimo na ekstremni nacionalizam).

Istovremeno republički i gradski komunisti panično su branili titoizam koji je postojao sve više anahron. U takvoj situaciji Bogdanoviću je bilo ponuđeno mesto gradonačelnika. Da li je on u toj ponudi video satisfakciju ili hranu za ličnu sujetu, ne zna se, ali je on tu ponudu prihvatio. Talenat za umetničko kreiranje i intelektualnu komunikaciju, u njegovom slučaju nije se pokazao kao garant da je moguć uspeh i u upravljanju.

Da li su „besmrtnici“ odbijajući da ga prime među svoje zapravo naslućivali da u njegovom liku i delu nije sve sasvim posloženo, teško je reći, ali moguće je. U seriji novinskih članaka povodom stogodišnjice rođenja pročitao sam jedan komentar koji prenosim u formi nečega što je između parafraze i citata: Bogdan Bogdanović kao arhitekta nije projektovao ništa što je za žive, a kao profesor urbanizma nije projektovao odnosno realizovao nijedan trg.

Očigledno je u primeru Bogdana Bogdanovića kreativni talenat postojao. Očigledno je da se mnogo toga može naslediti i genima, otac mu je bio Milan Bogdanović. Ali isto tako je moguće partijskom knjižicom služiti kao „propusnicom“. Međutim, kada ta „propusnica“ izgubi validnost, ili štaviše postane nešto otežavajuće, onda tu krene spirala nesporazuma. Memorijalno nasleđe koje je za sobom ostavio, svojim porukama nije bilo koncipirano na hrišćanskom ili uopšte monoteističkom polazištu. Bogdanovićeva decentna pojavnost u ateističkom ambijentu stvorenom komunističkom propagandom bila je prihvatljiva. Niko ni za šta ne može biti optužen.

Prisutan je pijetet prema žrtvama, ali ne i ukazivanje na krivca. Socijalistička Titova Jugoslavija bazirala je svoju održivost na tom konceptu koji je Bogdanović uspešno materijalizovao putem memorijalnih spomenika i spomeničkih kompleksa. Urušavanjem titoizma zavrtela se ta spirala, u čemu se Bogdanović nije snašao. Svojevremeno je Meštrović svoje ime gradio na jugoslovenskoj ideji i bio je miljenik kralja Aleksandra.

Međutim, kada se ta ideja urušila, Meštrović se iz nje elegantno izvukao i bio je onoliko Hrvat koliko je to bilo preporučljivo. Meštrovićevo neiskreno jugoslovenstvo prepoznao je Moša Pijade i o tome je blagovremeno skrenuo pažnju. Bogdanović je nažalost uleteo u položaj apatrida iz kog nije umeo da se izvuče. „Besmrtnici“ nisu hteli da ga prime među svoje, nakon što su prethodno učinili propust i dozvolili da jednom nogom zakorači u tu nacionalnu instituciju. A oni kojima je pripadao uleteše u raskol. Bio je u pravu što se tiče opredeljenja, ali na toj izabranoj strani nije moglo da se pliva.

Bogdanović je izabrao da bude emigrant, iako mu nije pretila opasnost, pogotovu ne po život, i ti je dalo na težini njegovog političkog opredeljenja. Posle pada Miloševića, vratio se u Beograd, ali kako se pričalo, brže bolje je ponovo spakovao kofere. Kažu da je tog puta otišao sa većim osećanjem gorčine nego prvi put. Dali je Bogdanović očekivao neku rehabilitaciju? Moguće je.

Međutim, objektivno, on nije doživeo politički progon ili pravno nasilje, da bi to dalo povoda da se sprovede rehabilitacija. „Progonstvo“ je bio samoizbor. Pre toga neizbor među besmrtnike i nesnalaženje u upravljanju Beogradom umanjilo je njegov značaj. Ograđivanje od Miloševićeve politike jeste bio hrabar čin, ali odluka da se ode u političku emigraciju bila je anahrona. Padom Berlinskog zida u Evropi su pali i svi drugi metaforički zidovi i gvozdene zavese. Raspale su se mnoge federalne države, ili su bile na tom putu. Politički pluralizam omogućio je da se ljudi stranački i vanstranački svrstavaju i menjaju opredeljenja.

Bogdan Bogdanović je očigledno bio i ostao komunista. Kao dete odraslo u građanskoj porodici, plus porodici i okruženju značajnih intelektualaca i preduslovima da bude salonski komunista, odnosno decentna, pa možda i dekadentna osoba, koja je „novo doba“ prihvatila mirno i bez mnogo sumnji, prilagodivši se faktičkom stanju.

Odrastajući u porodičnom ambijentu koji verovatno nije trošio vreme na božije zapovesti, van čisto etičkog značenja, Bogdanović je svakako mogao da izraste u talentovanog i levo orijentisanog kreativca, koji bez sumnje nikad nije bio spreman da sa bombom napada neprijateljski bunker. Ali jeste bio spreman da sa punom empatijom gleda na žrtve bez obzira da li su to postale napadom na bunker, bez obzira na rasu, veru, naciju, i socijalni status.

Odlazak u emigraciju bio je zapravo nesporazum sa samim sobom. Nije to bilo bekstvo kod „Staljina“ ili ne daj bože „Pol Pota“. To je bilo bekstvo u državu stabilne demokratije, kao što su to činili pametni salonski komunisti i pre Drugog svetskog rata.

Autor je istoričar umetnosti