O zločinima nema kompromisa

Društvena uloga pojedinaca veoma je važna. Istoričari, umetnici, političari i svako ko se oseća kao neko ko može doprineti bu|enju svesti o počinjenim ratnim zločinima neka progovore danas, da ne bismo ponovo prolazili kroz isto. Nema drugog načina.
Upravo zato smo podneli Predlog deklaracije o javnoj osudi rehabilitacije ratnih zločina i zločinaca. Možda je Tribunal u Hagu završio svoj posao, ali naše društvo svakako nije. Gradovi se oblepljuju plakatima Ratka Mladića, objavljuju se knjige u kojima se relativizuju zločini, a svako ko pokuša da pokrene dijalog o prošlosti, o ratnim zločinima i odgovornosti Srbije, istog trenutka je obeležen kao izdajnik i protiv njega kreće brutalna medijska kampanja. Možda je i to jedan od razloga zašto nema više onih koji staju u odbranu istine o ratovima devedesetih.
Istina je poražavajuća i sramna. Iza ratnih zločinaca ostali su i neki grobovi, ali i neke žrtve koje nikada nisu pronađene, identifikovane. Iza ratnih zločina ostala su i sećanja porodica žrtava koje i danas gledaju u nas i čekaju da shvatimo da su oni svedoci svega lošeg što se u ratu događalo. Te porodice ne mogu dalje bez iskrenog izvinjenja za ono što su činili u nečije ime.
Nema kompromisa kad je reč o zločinima. Zato ne možemo da prihvatimo stav pojedinih funkcionera u Srbiji prema ratnim zločinima, a ni prema ratnoj politici na kraju dvadesetog veka. Relativizacija vlastite odgovornosti postepeno će izolovati Srbiju i na međunarodnom planu. Generacije koje odrastaju na negiranju zločina nikada neće biti sposobne da vode dijalog, a što je imperativ za evropsku budućnost Srbije. Uspostavljanje normalnih dobrosusedskih odnosa neće biti moguće bez ponavljanja utvrđenih činjenica o ratnim godinama na prostoru bivše Jugoslavije, a temelj za stvaranje takvog društva su liberalne vrednosti kao što je antifašizam, pluralizam, tolerancija i ljudska prava. Osuđeni smo na začarani krug nasilja ukoliko ne prihvatimo te vrednosti. One su osnov za dalji razvoj društva. Sve suprotno od toga vodi nas ravno u propast. Kao kakva divlja društva završićemo na smetlištu istorije i to kao građani i građanke koji nisu imali dovoljno hrabrosti da priznaju da se sraman deo naše istorije uopšte desio.

U Srebrenici se desio genocid, majke pogubljenih pričaju o tome. U opkoljenom Sarajevu nastradala su i deca. Obiđite spomen-obeležje i pročitajte njihova imena. Nastradali su tada i Saša i Dževad i Milica i Sanela. Pročitajte koliko su godina imali kada su ubijeni. Osvestimo se konačno. U Batajnici je pronađeno na stotine posmrtnih ostataka. Tamo je pronađena masovna grobnica kosovskih Albanaca. Na još tri lokacije pronađene su masovne grobnice Albanaca – u Petrovom Selu, jezeru Perućac i kamenolomu Rudnica. Srbija nikad nije obeležila mesta ovih zločina. Bez obeležja su i logori u Srbiji u kojima su bili zatočeni i Hrvati i Bošnjaci.

Zato smo predložili deklaraciju. Da se odmah zaustavi ovo ludilo oko nas. Zato što ne postoji tekst koji se ozbiljno bavi utvrđenim činjenicama o zločinima, zato što je sve manje onih koji imaju snage da otvoreno govore o tome, jer će biti proglašeni stranim plaćenicima, špijunima, izdajnicima. A to mora stati odmah, dok ne bude kasno. Na taj način, relativizacijom ratnih zločina i zločinaca, stvara se društvena klima za nove sukobe.

Pozivamo još jednom sve odgovorne pojedince, nevladine organizacije, političke partije da reaguju. Da ne okrenu glavu na drugu stranu kada se ratni zločinci rehabilituju, kada nam vaspitavaju decu, kada se vraćaju na političku scenu. Svi znamo gde to vodi. Samo je potrebno malo hrabrosti da se suprotstavimo tome. Da ne budemo i mi generacija koja je upropastila budućnost svoje dece.

Autor je član Predsedništva LDP