„Koliko Papa ima divizija?“, pitao je jednom Staljin kada mu je rečeno da bude pažljiv prema Vatikanu. U dopunjenoj lekciji realpolitike, ruski predsednik Vladimir Putin nedavno je bio veoma srećan jer je mogao da računa na papu Franju kao saveznika suprostavljanju vojne intervencije u Siriji. Predstavljajući sebe kao poslednji stub poštovanja međunarodnog prava, Putin je ponudio časove etike SAD – a posebno predsedniku Baraku Obami.

Rusija se na međunarodnu scenu vratila zbog sporazuma sa SAD, potpisanog 14. septembra u Ženevi, prema kojem sirijsko hemijsko oružje treba da bude stavljeno pod međunarodnu kontrolu. Da li Putin, kao Obama pre njega, može da dobije Nobelovu nagradu za mir? Zar nije ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov, koji je predložio sporazum, već ušao u panteon velikih ruskih diplomata, kao naslednik Karla Neselrodea, ruskog izaslanika na bečkom Kongresu 1814-1815 i na Kongresu u Parizu 1856?

Naravno, ruska diplomatija je odskora izuzetno uspešna, ali zasluge nisu samo njene. Ruske diplomate postigle bi malo bez spoljnopolitičkih nedaća SAD – žrtve Obaminog kolebanja i protivljenja Amerikanaca novoj vojnoj avanturi – bez dubokih evropskih unutrašnjih podela. Da, Rusija izlazi iz poniženja nakon kolapsa Sovjetskog Saveza. Baštineći imperijalne tradicije koje su oblikovale njen nacionalni identitet, Rusija nastavlja svoju ulogu na Bliskom istoku više u skladu sa onim što je imala u carskoj eri nego u sovjetskom dobu.

Ali Rusija ne može da se vojno meri sa SAD i ekonomski sa Kinom, a njena meka moć praktično ne postoji. Ako Rusija može da isprovocira SAD – davanjem političkog azila „izdajniku“ Edvardu Snoudenu ili opiranjem zapadnoj diplomatiji na Bliskom istoku – to nije zato jer je opet postala velika sila, već jednostavno zbog toga što Amerika više nije velika sila.

Sirijska kriza je to učinila jasnim. Američka diplomatija je izgledala amaterski i naivno. Obamino vođenje sirijske krize podseća na reakciju Džimija Kartera na iransku krizu sa taocima pre 33 godine. Tada je oklevanje prevladalo odlučnost, doprinoseći neuspehu misije spasavanja.

Karter je bio blag inženjer, a Obama harizmatični advokat. Ipak, izgleda da dele fundamentalnu neodlučnost u svom pristupu svetskim dešavanjima. Karter je imao poteškoća u biranju između mišićave linije svog savetnika za bezbednost Zbignjeva Bžežinskog i umerenijeg pristupa državnog sekretara Sajrusa Vensa.

Nasuprot tome, ne postoje fundamentalna neslaganja među Obaminim najbližim spoljnopolitičkim savetnicima – Suzan Rajs, savetnice za nacionalnu bezbednost, Samante Pauer, koja je nasledila Rajsovu na mestu američkog ambasadora u UN, i državnog sekretara Džona Kerija. Sam Obama stalno okleva. Podele nisu među njegovim savetnicima, već u njegovom umu.

Kao dobar advokat, Obama vaga za i protiv, svestan da je nemoguće ništa ne uraditi u Siriji, ali ostaje sklon tome da uskoči u bilo koje strano zamešateljstvo koje će odvratiti pažnju sa dnevnog reda domaćih reformi. Što je još važnije, izgleda da on nema koherentnu dugoročnu stratešku viziju američke uloge u svetu. Pre četiri godine početak velikog plana nisu predstavljali ni trenutno popularan „okret ka Aziji“ niti „rusko resetovanje“.

U tom kontekstu, povratak globalne realpolitike može koristiti samo Rusiju, a naškoditi SAD, uprkos brojnim prednostima Amerike u pogledu tvrde i meke moći. Dogovor SAD i Rusije o hemijskog naoružanju u Siriji mogao bi da bude upamćen kao spektakularan proboj u oblasti kontrole naoružanja. Ali, veća je verovatnoća da se doživi kao velika prevara – zapamćena ne zbog pomoći sirijskom narodu, već uglavnom kao znak rastuće američke slabosti.

U tom slučaju, sporazum neće samo oštetiti ugled Amerike, već će ugroziti i globalnu stabilnost. Slabost je slabost, bez obzira da li je u Moskvi, Pekingu, Teheranu ili Pjongjangu.

Autor je profesor na Institutu za političke studije u Parizu

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.