Obaveze stubova društva

Delim ljude jedino na odgovorne i neodgovorne, sposobne i nesposobne, savesne i nesavesne, kredibilne i nekredibilne, jednom rečju na dobre i loše.

Građani koji jedino misle da se samo svojim mišljenjem postaje ono za šta se izdaju, zaboravljaju na činjenicu da pored zahtevanog odgovarajućeg statusa u društvu u odnosu na manje obrazovanih od sebe, imaju daleko veću odgovornost.

Treba da dokažu da nije stereotip da su oni viđeni deo društva. Viđeno mora biti vidljivo, istaknuto, ogoljeno, transparentno.

Zašto su pohrlili u odskora ispražnjene pacovske i mišije rupe, od onih kojima je tamo mesto, one se brzo pune, postaju tesne, prebukirane.

Viđeni treba da se probude, da podviknu i da uskliknu, da kičmu isprave, da glavu podignu.

Zašto su dozvolili da od naših para naprave bezvredne bakšiše i da ih bahato u svojoj oholosti nemarno dele.

Zašto se ne čuje gromoglasni protest, apel, poziv, vapaj akademaca koji sebe smatraju kremom i osnovnim stubovima države.

Poziv i buđenje svih mislećih građana ove države, a takvih je dosta, ali nema dovoljno onih koji treba da ih okupe i povedu je obaveza „stubova društva“.

Zar je moguće da restlovi devedesetih ponovo kao kurta i murta u duetu zajašu vlast.

Zar nije dosta četvorogodišnjeg sramoćenja i blaćenja od strane nesretnika i polupismenog upravnika groblja iz Bajčetine, pa je „krem ove države“ užurbano na njegovo mesto postavio njegovo „političko čedo“, „odraslo dete“ navijačkog huligana i radikalskog jurišnika, zajedničkog im porekla.

Zar je „elita“ koja je 2012. mahala belim listićima mislila da će vuk sa promenom dlake menjati ćud.

Od čavke postati soko, od vrane golub. Jok more što bi rekao narod, ne može i ne biva.

Zar osramoćenoj, rastočenoj, razvaljenoj skupini koja se ne može nazvati državom, jer ne postoje njena osnovna obeležja, nije dosta devastiranja.

Gde od hira, dobre volje, raspoloženja, suludih ideja, lične promocije, bolesnih ambicija i ćefa zavisi ta skupina.

Najveći prevratnik, njihov učitelj, duhovni i idejni tvorac sadašnjeg „predsednika“ takozvane države, sedi i sramoti „najviši dom“.

Taj nečovek je najveće zlo za sopstveni narod, državu i sve građane u njoj. Spodoba za koga je Gebels beba u prvim pelenama.

Francuske sobarice, a ne bi trebalo „intelektualci“ ove tzv. države, bi mogle da pitaju – pa šta s tim.

Mora se pokrenuti, podskočiti, mrdnuti. Mora, može i treba početi od nule.

Za početak mora se prekinuti praksa da se intelektualci pojavljuju u emisijama Sarape, Marića, Mitrovića, Vučićevića. Šta će intervju za Informer, Kurir, Objektiv, Novosti, Srpski Telegraf, Alo…

Zašto se dozvoljava da se nekad popularni lekari iz samo njima znanih potreba preobraze u nadrilekarstvo i propovedaju kvazimedicinu i postaju antivakcinaši, čineći neoprostivu nepravdu i greh prema najvećim junacima-herojima ovih vremena, svojim preminulim kolegama i neizbrojanim medicinskim sestrama i medicinskom osoblju.

Onima koji su dali previše, davajući svoje živote spašavajući naše.

Zašto se tim nadrilekarima odmah ne ukinu licence i zabrani javni nastup bar na televizijama od javnog značaja. Zar nije tvrdnja da smo „mi Srbi otporni na kovid“ nebuloza, vređanje najosnovnije ljudske pameti.

Kom intelektualcu ove tzv. države nije jasno i razumljivo šta govore misleći ljudi kao: Snežana Čongradin, Milojko Pantić, Nenad Kulačin, Milan Ćulibrk, Ljubodrag Stojadinović, Dragoljub Petrović, Milan Protić, episkop Grigorije (Durić), Nikola Samardžić, Vojislav Žanetić, Gordana Suša, Nejdim Sejdimović, Borka Pavićević, Dragan Vujadinović, Safeta Biševac, Aleksej Kišjuhas, Marko Vidojković, Zoran Panović. Niz je na sreću našu veliki, ali malo je onih koji čuju. Te kredibilne osobe iznose i podsećaju nas na aksiome i vrhunski opisuju stanje našeg društva.

Da li je to velika nauka, visoka matematika ili samo konstatovanje činjenica i nazivanje stvari pravim imenom.

Bez prihvatanja takvih činjenica nema dalje.

Moramo podići glave iz peska, odmah, ovog trena, mnogo smo odocneli. Prvo i najvažnije je da stanemo ispred iznuđenih zbegova mladosti, pameti, sposobnost, znanja, jedinog našeg blaga.

S kapama dole, do zemlje se pokloniti i moramo ih zamoliti, zaklinjati, bogom kumiti, da ostanu, a našim činjenjem im se bar za jotu odužiti zbog prevelike žrtve.

Ne smemo to bogatstvo više arčiti i rasipati. Te dragulje moramo jednako čuvati kao i oči u glavi.

U ogromnim poslovima preobraženja i katarze intelektualci moraju prvi zasukati rukave i oznojiti dlanove. Ne smeju se polakomiti na bačene mrvice od onih koji su prigrabili nož i pogaču. Talogu i glibu je mesto na na dnu, na đubrištu istorije.

Autor je redovni profesor Beogradskog univerziteta