Obavezna vakcinacija ne diskriminiše antivaksere

Jedina brana toj pretnji je bar 80% vakcinisanih a procenat je dostigao svega 50% populacije, iako vakcina ima. Razlog tome su antivakseri, kojih najviše ima među mladima od 18 do 30 godina (imunizovano je samo 17,42 odsto) kojima su društvene mreže razvejale glasinu da vakcinacija utiče na sterilitet. Njoj su podlegli čak i studenti medicine, izloženi kontaktu sa obolelim pacijentima. Začuđuje da antivaksera ima među lekarima i drugim medicinskim radnicima, a oni su u najvećem riziku zaražavanja. Antivakseri postoje i u vojsci, policiji, radnim sredinama, gerontološkim centrima, bankama, poštama, trgovinama, ugostiteljstvu, učeničkim i studentskim domovima, među sportistima i navijačima. Svuda.

Otuda postaje sve aktuelnije pitanje – mogu li se prema onima koji odbijaju vakcinaciju preduzeti mere zaštite javnog zdravlja a i njih samih? Predsednik države je nedavno izjavio da će do toga morati da dođe, ali pod uslovom da se ne povredi Ustav pred kojim su svi građani jednaki.

Ustav je već spreman da bude primenjen, a zakonom predviđene mere već čekaju da budu upotrebljene. Da su svi građani pred Ustavom i zakonom jednaki piše u članu 21 stav 1 najvišeg opšteg pravnog akta zemlje. Valja, međutim, imati u vidu da se jednakost građana ne odnosi samo na prava nego i na obaveze, odnosno odgovornosti. Stoga, primenjujući propise, organi vlasti moraju postupati jednako samo u jednakim situacijama, da bi u nejednakim situacijama postupali nejednako ali srazmerno nejednakostima. Tako se princip jednakosti građana oplemenjuje pravednošću.

Po članu 24 stav 1 Ustava, ljudski život je nepovrediv. Zato oni koji neprihvatanjem vakcinacije postaju rezervoari i prenosioci zaraze ugrožavaju živote drugih pa i zaslužuju da budu podvrgnuti opštim, posebnim i vanrednim merama predviđenim Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, u koje spada i obavezna imunizacija.

Odredbama člana 39 st. 1 i 2 Ustav predviđa slobodu kretanja, ali i ograničenje tog prava radi sprečavanja širenja zaraznih bolesti, kao što su: ograničenje kretanja i okupljanja u području zahvaćenom vanrednom situacijom; zabrana ili ograničenje putovanja ili druge mere predviđene Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti.

Član 46 Ustava previđa slobodu izjašnjavanja, ali i ograničenje tog prava kada je to neophodno radi zaštite zdravlja. Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti određuje da informisanje o tim bolestima vrše zavodi i instituti javnog zdravlja, kao i ovlašćeni zdravstveni radnici. Da su to informisanje obavili samo oni, javnost ne bi bila izložena falšinformacijama sa društvenih mreža o štetnosti vakcinacije.

Član 54 Ustava predviđa slobodu okupljanja, ali i ograničenje tog prava kada je to neophodno radi zaštite zdravlja. Organe koji, pod propisanim uslovima naređuju ovu zabranu, određuje Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, ali je mogućnost zabrana zanemarivana na političkim, sportskim, verskim i drugim skupovima.

Član 60 Ustava predviđa da svako ima pravo na bezbedne i zdrave uslove rada, a Zakon o radu nalaže poštovanje propisa o tim uslovima u interesu zaposlenih i sa njima povezanih lica, naročito ako postoji opasnost od profesionalnih i drugih oboljenja. Ni ti propisi nisu poštovani u dovoljnoj meri.

Primena mera radi zaštite zdravlja ne diskriminiše antivaksere jer su oni svojevoljno doveli sebe u situaciju da ugrožavaju vlastito i tuđe zdravlje, ali pošto država mora da brine o svim građanima, član 21 stav 4 Ustava predviđa da Republika Srbija može uvesti potrebne mere prema onima koji odbijaju vakcinaciju (kako bi ih izjednačili sa onima koji je prihvataju) a da to ne smatra diskriminacijom.

Imajući u vidu da su ratifikovani međunarodni ugovori sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka (član 194 stav 4 Ustava) Srbija je svoje propise uskladila sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja u članu 15 stav 1 predviđa da se u slučaju javne opasnosti koja preti opstanku nacije mogu primeniti zakonom predviđene posebne mere koje odstupaju od propisanih, ako to iziskuje hitnost nastale situacije. Upravo u te mere spadaju i ograničenja slobode kretanja, okupljanja i izjašnjavanja, ali u okvirima standarda slobodnog demokratskog društva.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda i univerzitetski profesor u penziji