foto (BETAPHOTO/MILAN ILIĆ)Ova vlast, ne samo da nas ubeđuje da nam je bolje, već i da će nam biti uskoro još mnogo bolje. Kažu, za četiri godine, dakle krajem 2027. godine, prosečna plata će iznositi 1.400 evra, a penzija 650 evra, znači za 66,6 odnosno 91,1 odsto veća od plate odnosno penzije s kraja 2023. godine.
Ako smo se poradovali ovom obećanju, požurili smo.
Te godine će, kažu, bruto domaći proizvod (BDP) iznositi 92,7 milijardi evra, što je više od BDP-a iz 2023. godine (69,1 milijarda evra) za, pristojnih, 34,1 odsto. Dakle, da bi nam bilo još mnogo bolje, obećaše da će plate rasti skoro duplo brže od rasta BDP-a a penzije čak 2,4 puta brže.
I nelogično i nemoguće bez ozbiljnijih ekonomskih poremećaja. Ali većina ne zna da je nemoguće, pa se cilj obećanja postiže.
Istini za volju, navikli smo mi odavno na veći rast plata od rasta BDP-a ali ne toliko.
Prošle dve godine su rasle oko 15 odsto godišnje, ali, bezmalo, uz isti rast BDP-a, zahvaljujući, prvenstveno, visokoj inflaciji i skoro fiksnom kursu dinara, godinama unazad. Sad bi da nam plate rastu po 14 odsto godišnje, ali pri rastu BDP-a u proseku po 7,6 odsto godišnje.
Ako bi nekako i privoleli privatne poslodavce da povećanjem plata iz svog domena pripomognu dostizanje obećanog nivoa plata, tražnja nastala zbog visokog rasta plata i penzija, uz rastuće doznake iz inostranstva, toliko bi premašila ponudu iz znatno nižeg rasta BDP-a, da bi neminovno pogurala inflaciju i preko devet odsto godišnje.
U toliko pre što će očekivani rast BDP-a, prvenstveno, obezbediti građevinarstvo, turizam i IKT usluge, dok je rast BDP-a ostale privrede pod velikim znakom pitanja, na što indirektno ukazuje činjenica da nam je robni izvoz u 2023. godine, zbog sve manje tražnje ino kupaca, porastao za svega 3,7 odsto u odnosu na prethodnu godinu.
A kad inflacija raste, onda cene dobara i usluga na koje odlazi glavnina ispodprosečnih plata i većine penzija, po pravilu, rastu brže od prosečne inflacije, pa bi kupovna moć tadašnjih plata jedva malo premašila (ako bi premašila) kupovnu moć sadašnjih plata, dok bi penzioneri prošli nešto bolje.
Gora opcija od visoke inflacije jeste da ogromnim uvozom trajnih i dnevnih potrošnih dobara izravnavamo ponudu sa tražnjom, što bi za uvoznike, pri sadašnjem kursu dinara s kojim i dalje, s ponosom, računamo, bio pravi Eldorado, sa katastrofalnim posledicama po domaću proizvodnju. A onda nema ništa od planiranog rasta BDP-a.
Brži rast plata od rasta BDP-a znaći sporiji rast sopstvenog investicionog potencijala, pa bi, pri realizaciji zaista velikih investicionih ambicija i privatnih a naročito javnih investicija, i potrebnih i besmislenih, o kojima smo slušali, posledica bila zabrinjavajući rast tuđe ekonomije u Srbiji i nepodnošnjiv nivo dugova države, iako državni čelnici i jedno i drugo drugačije doživljavaju.
Otkud navika da se obećava nemoguće i, uopšte, precizne cifre budućeg nivoa plata, kada vlast na većinski deo plata ima samo indirektni a nikako odlučujući uticaj.
Ta navika je iz istog motiva, baš kao i već uhodana vanredna i neselektivna „helikopter mani“ davanja penzionerima, svim punoletnim građanima, pa mlađim od 29 godina, pa deci do 16 godina i odskoro studentima i srednjoškolcima.
Najzad, za stvarni i značajniji pomak u izdašnosti ekonomije, umesto mnogo onog što smo čuli prilikom nedavnog predstavljanja srpskog Nju dila vrednog 18 milijardi evra tuđih para, a naročito o izgradnji stadiona u Surčinu i pored Zvezdinog i Partizanovog stadiona, koji zbog očajnog stanja našeg fudbala godinama zvrje prazni, te izmeštanja Sajma, nerealnih iskoraka u primeni veštačke inteligencije i sl., bez sumnje, primerenija bi bila drugačija razmišljanja i najave.
Šta recimo nameravamo menjati u sistemu, ekonomskoj politici pa i načinu vladavine, za veću motivisanost potencijalnih domaćih investitora i veći sopstveni investicioni potencijal, za veće učešće domaće valute u investicijama i dugovima države.
Kako zaustaviti nestajanje sela i povećati stepen samodovoljnosti u hrani i energetici, što je veoma bitno za male zemlje poput Srbije.
Kakve se promene nameravaju u obrazovnoj i kadrovskoj politici za kvalitetniju zaposlenost i za smanjenje odliva i veći povraćaj odbegle radne snage u inostranstvo, radi većeg i stabilnijeg raspoloživog ljudskog resursa, koji se, nažalost, ubrzano osipa.
Ozbiljni pomaci u navedenom, zasigurno bi obezbedili vrednije plate i penzije, bez obzira koliko iznose u evrima.
Autor je ekonomista
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
