Foto: Z. S. M. Penzioneri žive u znaku četiri S – starost, slabost, samoća i suvišnost. Prve dve odrednice natovarila im je biologija koja je krunila njihovo telo i snagu i dovela ih do štapa, naočara, slušnih aparata, veštačkih vilica, staračkih pega, krhkih zglobova, oteklih kolena, grbavih leđa, zakrečenog krvotoka.
Biologija nas polako priprema za drugu obalu i protiv toga ne možemo ništa.
Druge dve odrednice penzionerima je nametnulo društvo, društveni odnosi u kojima su oni potcenjena kategorija. Simon de Bovoar piše da životni sistem ogromnoj većini ljudi koji ga sačinjavaju ne nudi nikakav razlog postojanja.
To se otkriva u trenutku odlaska u penziju. To je mnogo teže od dosade. Kada ostari, čovek nema više svoje mesto na zemlji jer mu ono u istinu nije ni bilo dato: on samo nije imao vremena da to primeti…
Danas znamo da je „star i siromašan“ gotovo sinonim. Star čovek ne može da zadovolji osnovne potrebe: starci su gladni, smrzavaju se, umiru od toga. Tada ih samo ništavilo „oslobađa“ njihovog tela: pre toga ono na surov način postoji kao lišavanje i patnja.
Tako je stvarno stanje ne samo kod nas. I nemački penzioneri se žale na nizak standard i male penzije. Da li vlasti u Evropi ubeđuju stare da im je život dobar a perspektiva još bolja ne znam, ali vidim da naš predsednik u poslednjih desetak godina penzionerima peva ljubavne pesme i obećava svetlu budućnost. Ne možemo da ređamo sva predsednikova udvaranja penzionerima, nego ukazujemo na nekoliko primera.
Pre šest godina, u Istanbulu je rekao da su penzioneri „divni ljudi koji su izdržali i podneli najveći teret reformi, ali ozbiljnih reformi, zato danas vidite rezultate i rast od 4,8 odsto u prvom polugodištu ove godine, smanjenje javnog duga, da smo šampioni u privlačenju stranih investicija“. Obećava im bolje dane.
Pre dve godine on najavljuje švajcarski model, ali plus plus, da penzioneri dobiju značajno veće povećanje, i da to može da podnese naš budžet. Penzioneri koji su podneli i izneli najveći teret reformi i imali poverenje u Srbiju, sada moraju da osete značajan boljitak i da imaju podršku Srbije.
Prošle godine, u ovo doba, svakom srpskom penzioneru (1.700.000) stiglo je predsednikovo ljubavno pismo u kome penzionerima zahvaljuje za beskrajno strpljenje koje su pokazali tokom godina reformi u kojima smo oporavljali našu privredu, zapošljavali ljude, gradili puteve, pruge i bolnice, a penzije nisu rasle onom brzinom kojom su rasle plate i obećava nove povišice.
Ovih dana predsednik Vučić i ministar Siniša Mali neumorno ponavljaju da će penzioneri od januara, i to pre Božića, dobiti povišicu od 10,9 odsto.
A kakva i kolika su ta penzionerska povećanja i poboljšanja govori studija dr Sanje Paunović i dr Rajka Kosanovića. Autori kažu da je učešće prosečne penzije u prosečnoj zaradi u Srbiji 2002. godine bilo 73 odsto, a 2012, kad je SNS došla na vlast, 60,5 odsto. Otada udeo prosečne penzije u prosečnoj zaradi stalno ide naniže da bi 2023. godine iznosio samo 47,3 odsto.
Dakle, SNS se maćehinski odnosio prema penzionerima koji nikako da dosegnu republički prosek iako su „pokazali beskrajno strpljenje tokom godina reformi u kojima smo oporavljali našu privredu“. Penzioneri ne mogu da zaborave da im je SNS-ova država 2014. godine drastično smanjila penzije. Samo u jednom mesecu te godine uzela im je preko 17 miliona evra. Vučićev
Ustavni sud je presudio da je to u redu.
A da umilne pesme imaju veze sa izborima, pokazao je predsednik Partije ujedinjenih penzionera Srbije Milan Krkobabić upozorivši penzionere da „mogu da zaborave na penzije“ ukoliko lista koju predvodi Aleksandar Vučić izgubi na aprilskim izborima.
A Partija ujedinjenih penzionera koju vodi Krkobabić šta je drugo do potkusur SNS-u.
Autor je profesor u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
