Obećanja „za ukras“

Dakle, stvari su bile vrlo jasne: „O reformama treba govoriti, ali iste nikako i sprovoditi.“ To se moglo videti na kraju njenog rada na primeru predloga izmena Zakona o radu, što je prosto polomilo zube ovoj vladi. Odmah su oprali ruke od angažovanog Radulovića i raspisali izbore. Kada je reč o stanju u JP, o tome se takođe govorilo, ali se ništa konkretno po tom pitanju nije desilo. I dalje ih vode politički kadrovi koji vape za parama ne bi li pokrili svoju nesposobnost. O sudbini zaposlenih u ovim preduzećima da i ne govorimo. Oni su bili predmet političkog nadmudrivanja i sa njihovim sudbinama se vlada igrala po sistemu „toplo-hladno“. Privreda je stala, likvidnosti nema, državna kasa se sve slabije puni i rebalans budžeta postao je neizostavan, a građani su u sve goroj situaciji.

Bivši ministar privrede Saša Radulović bio je ortodoksni primer vladinog koketiranja s javnim mnjenjem i njenog sistema rada. Kažu, kriv je zbog predloga izmena zakona o radu, o privatizaciji i stečaju, a poslednja dva vlada je po hitnom postupku najpre usvojila, da bi ih na kraju odbacila. Radulović nije pao s Marsa za ministra, niti je krenuo u bilo šta bez naloga, a teško da je sam od sebe i najedanput postao najhrabriji čovek u Srbiji. Dakle, za ovu vladu kao i za sve prethodne očigledno je bilo teško voditi privredu, a da se u njoj ništa ne radi. Teško je imati visok procenat podrške, a sprovoditi reforme. Isto koliko je i teško jedno pričati u predizbornoj kampanji, a drugo raditi kada se dođe na vlast. Mislim da je vreme da neka buduća vlada prestane sa dodvoravanjem javnom mnjenju. Ta stalna potreba za predizbornom kampanjom mora prestati.