Obezglavljivanje Službenog glasnika

Kao iskusni istoričar Ljušić veoma dobro zna da je u Srbiji uvek bilo važno biti u pravo vreme što bliže centrima političke i državne moći, jer se tako jedino mogu obezbeđivati unosne sinekure i naplaćivati stranačka odanost i udvorištvo. O tome su Nušič i Domanović ostavili neprevazilazne stranice i upečatljive i danas prepoznatljive literarne likove. I danas ih možemo prepoznavati na svakom koraku. A Radoš Ljušić se sasvim skladno uklapa u ovu bogatu galeriju likova iz naše tradicije koji su bili spremni da menjaju stranačke redove čim osete da će se unosna mesta deliti na novoj adresi. O tome je pisao i Slobodan Jovanović kada je opisivao upravo na koji način poluintelektualci i diplomirani primitivci shvataju prirodu korišćenja vlasti.

Pre formiranja SNS-a, istoričar Radoš Ljušić bio je velika politička uzdanica tadašnje vladajuće DSS, tumač i poklonik nacionalnog programa Vojislava Koštunice, koji nikada nije krio da ne deli opredeljenje da EU nema alternativu. Te ideje tadašnjeg predsednika vlade zastupao je i veliki nacionalni poslenik Radoš Ljušić. Ali, sada su se vremena promenila i duvaju novi politički vetrovi, a on se nalazi u matici SNS-a, čiji je predsednik zastupnik ideje da nam bez Unije nema opstanaka.

Očigledno je da je Radoš Ljušić zajedno sa Nikolićem i Aleksandrom doživeo veliko političko preumljenje i političku transformaciju, jer on sada „shvata“ da se u politici mora biti realan, a posebno kada to donosi mogućnost i da se materijalizuje. Ne treba zaboraviti da je upravo Radoš Ljušić kao istaknuti kadar DSS postao direktor Zavoda za izdavanje udžbenika (napustio je tada mesto poslanika, jer ono verovatno nije bilo tako unosno, a i mora da se sedi povremeno na zamarajućim sednicama). Njegovo direktorovanje u Zavodu bilo je praćeno mnogim aferama, bez obzira što se on i tada deklarisao kao veliki borac protiv korupcije i privrednog kriminala. On je i sada, na nedavnoj konferenciji za novinare sa mesta v.d. direktora SG, želeo da pokaže svoju odanost novim političkim poslodavcima, kao čovek koji će doneti promene u ovo preduzeće.

Tako je on sebe legitimisao kao sledbenika najvažnijeg političkog poduhvata SNS-a – borbe protiv korupcije, ali i uvođenje reda u javna preduzeća i njihovo poslovanje. A glavni razlog za ovakvo loše stanje SG jesu izdanja koja nisu našla put do svojih čitalaca, a pritom je on sebi i zaposlenima u Glasniku postavio i pitanje da li je normalno da jedna tako velika izdavačka kuća nema nijedan roman u izboru za NIN-ovu nagradu. Zato će on odrediti urednike, među kojima i vrsne književnike, da obrate pažnju na rukopise koji bi mogli da donesu ovu prestižnu književnu nagradu, a tako će se stvoriti mogućnost za ostvarivanje profita u izdavačkoj delatnosti.

Pritom Ljušić nije našao za shodno da navede koliko je u proteklih četiri godine najuglednijih nagrada za izdavačku delatnost dobio Glasnik, koji se afirmisao kao jedan od najuglednijih i najozbiljnijih izdavača. Sledi, naravno, i ukidanje četiri časopisa koji su donosili samo gubitke, a sredstva koja su išla za njihovo izdavanje biće uložena u štampanje knjiga koje će Glasniku „donositi profit“.

Očigledno je da će ostvarivanje profita u izdavačkoj delatnosti, smanjivanje prekomernog broja zaposlenih i obavezna privrženost evropskim integracijama (možda časopis SG „Izazovi evropskih integracija“ i preživi ) biti glavni pravci delovanja sada istaknutog kadra nove vladajuće partije kojoj se pridružio čim je DSS pao sa vlasti, a sada ima novu misiju da naprav red u ovom javnom preduzeću (nakon bogatog iskustva koje je stekao na istom poslu u Zavodu za izdavanje udžbenika). Pored priče o NIN-ovoj nagradi, Ljušić je izjavio da se u Glasniku prevodilo „sve i svašta“. A upravo su bili okupljeni najistaknutiji prevodioci, dovoljno je spomenuti imena Biserke Rajačić, Milana Komnenića, Kolje Mićevića i znamenitog Save Babića. Zato ovakav Ljušićev nastup otvara nekoliko važnih pitanja.

Pre svega, da li je on uopšte ozbiljno prelistao katalog izdanja SG, da li je svestan činjenice da je za samo nekoliko dana uspeo da degradira i dezavuiše na najgrublji način stvaralačke napore stotine znamenitih urednika, pisaca, uglednih prevodilaca, esejista, memoarista, političkih filozofa, sociologa, istoričara, estetičara, pravnika, dizajnera i kulturologa? U SG je u proteklom periodu bila okupljena intelektualna elita Srbije, a da se pri tome uspelo u onome što je najređe, ali i najdragocenije – da budu objavljivani autori najrazličitijih, često i suprostavljenih estetskih, poetskih, ideoloških i političkih opredeljenja.

Drugo, kako je moguće da je u vreme kada se gase knjižare širom Srbije stvorena, kako to kaže i Ljušić, vrlo razvijena i jedna od najznačajnijih knjižarskih mreža u Srbiji i pored toga što je on pronašao sijaset izdanja koja nisu našla svoj put do čitalaca. Pri tome, on najavljuje konferenciju za novinare na kojoj će se govoriti o finansijskom stanju iz 2012. godine, a v.d direktora Glasnika već je doneo svoju revizorsku presudu da će se SG u narednom periodu boriti za opstanak. A koja to firma i javno preduzeće ne stoji u Srbiji pred ovakvim izazovom – da finansijski i poslovno preživi sadašnju ekonomsku krizu koja posebno teško pogađa izdavaštvo i kulturu, koji su i dalje na potpunoj margini interesovanja i ove vlade.

Ali kao disciplinovani i poslušni činovnik države, Radoš Ljušić će svoje reformatorske ideje u pogledu sređivanja stanja u JP Službeni glasnik predočiti članovima vlade i tako opravdati poverenje koje je dobio od svoje nove stranke, kako bi sebi obezbedio najbolju startnu poziciju nakon raspisivanja konkursa za izbor direktora (ako do njega ikada i dođe).

U otvorenom pismu srpskih intelektualaca pre nego što je postavljen v.d direktor ovog preduzeća jasno je rečeno šta dugujemo kulturnoj i civilizacijskoj misiji koju je obavljao Glasnik u proteklih četiri godine, ali je takođe izneto i predviđanje šta će se desiti ako dođe do njegovog neargumentovanog obezglavljivanje, koje je počelo ovom svojevrsnom hajkom čiji smo svedoci. Radoš Ljušić i njegovi politički i partijski mentori treba dobro da pogledaju spisak ljudi koji su stali iza velikog kulturnog i društvenog poduhvata SG i da se dobro zamisle, ako su to uopšte u stanju da urade, jer su prenebregavanjem ove podrške pokazali već tako dobro poznatu političku bahatost i partijsku isključivost, prelazeći preko potpisa podrške preko dvesta izuzetno uglednih intelektualaca i javnih radnika različitih političkih i drugih opredeljenja. A oni su želeli da ukažu da se jednom mora prestati sa praksom da se kultura neprestano podređuje partijskim i ideološkim interesima.

Naše nedavno političko iskustvo je pokazalo da ona politička grupacija koja ne vodi računa o značaju delovanja najistaknutijih intelektualaca u našem društvu (bez obzira na to što oni nisu veliko i bitnije biračko telo) dugoročno ne može računati da će uspeti da ozbiljno reformiše i demokratizuje naše društvo, a samim tim i da se održi na vlasti.