Obično veče bez Laneta Gutovića

I te, na prvi pogled obične srede, tenzija i buka bile su na uobičajeno visokom nivou, kada je neko (nisam siguran ko, verovatno urednica kulture) tiho rekao: „Umro je Lane“. Žamor je u trenutku potpuno prestao, sve rasprave su stale, a ja sam samo tiho, više konstatovao nego izdao uputstvo urednici kulture: „Dajte šta možete za prvo izdanje, pa širite posle za drugo“.

Ne sećam se da je iko posle toga reč prozborio do kraja radnog dana.

Čula su se samo tiha uputstva koja su urednici davali prelamačima: „daj da skratimo ovaj naslov“, „povećaj malo ovu sliku“, „ovaj (naslov) može i u dva reda“… U godini u kojoj nas je prethodno napustio i Đorđe Balašević postalo je svima ćutke potpuno jasno da je ovo kraj jedne kulturne epohe i da društvo, koje odavno nema dovoljno intelektualaca za bacanje, neće tako lako nadomestiti gubitak takvih velikana.

Na sahranama se kurtoazno kaže da kada neko ode iza njega ostane praznina. Međutim, iza Laneta je bez dilema ostala provalija, možda i nepremostiva.

Malo je glumaca koji su umeli da sa takvom lakoćom igraju od drame do lake komedije. Sva njegova veličina mogla se ogledati i u samo jednoj „Običnoj večeri“, što je njegov autorski komad koji je stigao i do Brodveja.

Ja sam ih bio na jedno pet i svako je bilo zasebno, ni jedno nije ličilo na prethodno. Pomalo je tužno što je poslednja Lanetova priča koju pamtim ona u kojoj Srbiju upoređuje sa kuplerajem gde je sve moguće ukoliko imate dovoljno novca, ali da samo jedan čovek ima zlatnu karticu i on može da opšti sa svima, u koje god doba dana ili noći, a da je jedini izlaz (beg) iz te javne kuće – trajni odlazak u inostranstvo.

Umeo je da bez straha jasno iskaže svoj stav, ne plašeći se konsekvenci koje, naročito danas, trpe mnoge javne ličnosti. Počivaj u miru Lane, videćemo se nekad negde na još nekoj (ne)običnoj večeri.