Obračun sedam „MI“ samuraja: Autorski tekst Dragomira Anđelkovića

Prvo, SNS stratezi su uvideli da su njihovi stari opozicioni sateliti istrošeni, a bez lažnih, dirigovanih oponenata, ne smeju da ostanu. Taj prostor bi onda popunila prava opozicija. I evo novog problema!

Drugo, nezvanični lider naprednjaka dobro shvata da je i njegova ekipa već istrošena. Ušla je, sve sa njim na čelu, u fazu neminovnog pada.

Da Vučićevi dojučerašnji glasači ne bi otišli na neku drugu stranu, sklepana je Nestorovićeva „ćorava kutija“, u kojoj mogu po režim bezbedno da se „primire“. Makar se naš umišljeni samodržac tome nadao.

Treće, duh zvani Nestorović već je bio pušten iz boce. U vreme svih onih mera koje su u doba opšte kovid zbunjenosti zagorčale život građana i izazvale po vlast ozbiljno nezadovoljstvo, Vučić se setio kafanski harizmatičnog „teoretičara zavere“ sa medicinskom reputacijom koja nije neozbiljna. Sistemsko koketiranje sa njim imalo je za cilj da demagoški ublaži negativne pandemijske trendove po režim.

U tome je Vučić, koji ume da zloupotrebljava mentalitet našeg naroda „hajdučke krvi“, uspeo. Ali ni on nije u stanju da baš sve namesti kako mu odgovara. Nestor je razmahao krila i nije mu padalo na pamet da se smiri.

U jednom trenutku delovalo je da će stvarno da se kandiduje na predsednički izborima (2022), i, s obzirom na popularnost među poklonicima Alekovog lika i (ne)dela, otera ga u drugi krug.

To bi za onoga čiji mediji ubeđuju naciju da i prosečno srpsko novorođenče, čim ugleda svetlo, prvo izgovori „živeo Vučiće“, bilo smak sveta. Zato su on i Nestorović brzo našli način da se dogovore.

No, Alek dobro zna da u politici ne postoji juče, već samo danas i sutra. Neobuzdani doktor iz „zone sumraka“ ne bi otišao u političku penziju.

Zato je dobio novi zadatak, koji odgovara i njemu, i Aci „Srbinu“.

On bi to hteo da za što veći deo građanstva ostane i pored toga što daje Kosovo.

Zato mu, uz sve već rečeno, treba „opozicija“ koja će bučno da ispoljava pozerski patriotizam, za sve naše nedaće napadajući NATO i Krutija, te odbacujući politiku „kosovske kapitulacije“ tako da ne pominje ko je vodi.

A baš kada to mora da učini, neće napasti Vučića već – gle paradoksa – proevropsku opoziciju koja ne vodi državu.

Brzo se pokazalo da je Vučić, inicijalno, znao šta radi. Nestorović je, sa svojom grupom sastavljenom od ljudi sa, iako „umerenim“ ipak tzv. patriotsko-opozicionim imidžem, uspešno odrađivao dodeljeni posao.

Tokom postizborne noći „Mi“ igrači pokušali su da legalizuju izbornu krađu. Požurili su da se zakunu da su nenormalni izbori normalni.

No, pošto to veliki deo građana Srbije ali i stranih faktora nije prihvatio, zapevali su novu pesmu.

Zauzeli su stav da iako mnogo više mrze ostatak opozicije (kojoj formalno pripadaju), nego Vučića, ni sa kim neće u vlast u Beogradu.

Da je SNS dirigent podigao palicu, oni bi mu pali u zagrljaj, ali to mu za sada ne odgovara.

Prava mera je da navodni „Mi“ prebezi mogu da mu obezbede većinu, ali on, koji gazi legalitet, to navodno neće zbog nedovoljnog legitimiteta.

To deluje tragikomično, ali i te kako ima smisla.

Vučić dobro zna da ako skrpi većinu i u Beogradu, doliće ulje na vatru narodnog nezadovoljstva. Zato kupuje vreme, tako da istrguje ponavljanje izbora u prestonici (jer navodno niko ne može da formira vlast) a zaboravi se sve što je radio tu i na republičkom nivou.

I samim tim padne u vodu zahtev da se sprovede ozbiljna istrga i definitivno dokaže prevara.
Čovek snuje (makar on bio i Alek), a Bog odlučuje.

Ne ide sve glatko kako je zamislio Vučić.

Stvar oko EU istrage otišla je predaleko, a izgleda postoje problemi i sa slamanjem opozicionog otpora, uz davanje neke male gradsko-opštinske kompenzacije. Opet, Vučiću se potpuno ne troši kombinacija sa novom lažnom opozicijom.

Nije nju pravio da bi je jednokratno iskoristio, i to na beogradskom nivou, već kako bi sada kada sa svojom ekipom počinje da pada, neko vreme imao upotrebljiv padobran.

Otuda je osmišljen plan za podelu grupe „Mi – glas naroda“ u tri dela. Jednu grupu bi činili gradski odbornici potrebni da se formira vlast.

Drugu poslanici i njihovi sledbenici koji bi, ako zatreba, ulili novu energiju u Vučićev pokret u višegodišnjem formiranju (jer shvata da mu uprkos početnim pozitivnim procenama, on ništa ne donosi, pa se uporno trudi da ga tako stilizuje da ipak ispadne koristan).

Treći „Mi“ segment bi, kako je zamišljeno, pokušao da očuva „opozicioni kredibilitet“ i nastavi da igra igru: mi smo borci za srpstvo koji su protiv svih na političkoj sceni, ali ipak je Alek najbolji!

Ponekog opozicionog glasača još bi imali kapacitet da prevare, a oni koji su se razočarali u SNS imali bi, i pored propasti velikog projekta, kuda da odu.

Problem je nastao oko podele uloga. Oni što se predstavljaju kao glas iz naroda, ponadali su se velikom uspehu, i pri tome mogućnost da očuvaju čast tako što bi se pravili da nisu prodali dušu političkom đavolu.

U novoj podeli karata neki od njih bi izgubili tu mogućnost. A nije bilo nespornog unutrašnjeg arbitra koji bi prelomio ko kuda ide.

U jednoj zemlji, kako kaže naš narod, ne može da bude dva gospodara.

To važi i za partije.

Pogotovo kada se na čelu stranke u nastanku nalazi sedam knezova.

Onda je tamo raskol zagarantovan, čak ako se oni koji iza pomenutih ambicioznih političkih feudalaca stoje, i potrude da ih održe na okupu. Kamoli kada makar i iz nehata učine nešto što kod njih izazove sumnju u mogućnost zadovoljavanja ličnih interesa ako ćute i rade šta im se kaže.

Do toga je došlo kada su vlasnici „Mi“ stranačkog pupoljka shvatili da Vučić pravi nove kombinacije u vezi sa njima.

Svako je onda poželeo da bude u najprofitabilnijoj zoni nove priče (a da stvar bude gora, ne znaju koji je to njen deo).

I tu su, gde su. To ne znači da režim na kratko ne može da ih „pomiri“, ali dugoročno ni on nije u stanju da zakrpi njihov savez.

Velika „Mi“ konstrukcija je suštinski propala mnogo brže nego što se mislilo, što ne znači da na političkoj sceni još neko vreme nećemo imati raznovrsne njene derivate.

To svakako, koliko god u prvom momentu iz toga mogao da izvuče i neku korist, ne predstavlja uspeh Vučićeve mešetarske politike.

Njegov brod polako ali sigurno tone!

Autor je istoričar i politički analitičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.