Obrazovanje, sistemi, reforme

Obrazovanje, tačnije, obrazovni sistem u Srbiji je rak-rana ove države. Poslednja rupa na svirali, edukacija se u jednom društvu u kojem postoje jasne antiintelektualne tendencije zapostavlja kao da je u potpunosti beznačajna. Tekst Mirjane Hrvaćanin se odnosi na osnovne i srednje škole; dodao bih i relativno tužan nivo uspeha visokog školstva u Srbiji.

Nedavna anketa u kojoj su ispitivani stavovi i tolerantnost tinejdžera (dakle, mahom srednjoškolaca) pokazala je jedno poražavajuće stanje društva. Naime, 15 odsto tinejdžera, kako anketa govori, smatra da „muškarci koji ne navijaju za neki fudbalski klub“ nisu dobri ljudi. Ateisti su praktično prezreni, a vrlo je jasno da je biti otvoreno homoseksualac ravno socijalnom samoubistvu. U civilizovanim zemljama ovakve predrasude se iskorenjuju upravo tokom školovanja. Obrazovni sistem države Srbije pak može se pre shvatiti kao mehanizam sistematske idiotizacije dece. Prenatrpani srednjoškolski kurikulumi baziraju se na devetnaestovekovnom shvatanju obrazovanja (bacanje informacija, prevashodno zastarelih, na đaka; zatrpavanje učenika tekstovima), ne uči se kako da se uči, ni ne pominju se neke veoma važne instance društva (pogrešno shvatanje istorije, nedostatak informacija o etničkim i verskim manjinama, rodne studije, seksualnost, dodaj-po-želji). Materijala ima toliko da, i kada bi bio tačan i precizan, deca ne bi bila u stanju da ponesu kući mnogo, jer se na šestom ili čak sedmom (!) času ne nauči ništa, pogotovu u već prevaziđenom eks katedra modusu predavanja. Tokom četiri godine u kojima se izučavaju strani jezici u gimnazijama većina učenika niti jedan jedini strani jezik ne nauči. Kako je moguće izučavati strani jezik četiri godine i ne biti u stanju da sklopiš elementarnu rečenicu? Fizička edukacija, umesto da potpomaže shvatanju đaka da sport služi za održavanje telesne kulture i telesnog zdravlja, svodi se na to da nastavnik frljne loptu među decu i ode da kafeniše. Razmatranja ideja kao što su fer plej praktično ne postoje.

Visoko školstvo je, ako je moguće, još tužnija priča. Kako je Ljubiša Rajić jednom veoma tačno naveo, neki profesori Beogradskog univerziteta ne bi trebalo da rade ni kao portiri na ulazima fakulteta, a kamoli kao profesori. Mnogi od njih se ponašaju drsko, neotesano i bahato, mahom oni koji za svoju oblast uopšte nisu stručni, te svojom neotesanošću prikrivaju svoje sopstveno neznanje. Kod onih koji i neko znanje poseduju, zaboravlja se da su oni tu radi studenata, a ne vice versa. Bolonjski sistem (kojem i sâm imam šta zameriti) uveden je navrat-nanos time što su se usvojile skoro sve negativne karakteristike istog, dok su se one pozitivne (prvenstveno mobilnost studenata) skoro u potpunosti zapostavile.

Međutim, glavni problem školstva u Srbiji nije sistem, već ljudstvo. Kada loši ljudi upravljaju sistemom, ne može se očekivati ništa dobro. Da citiram Rajića za kraj, jer je on sve već rekao: „Stalno grešimo kada raspravljamo. Kažemo, sistem je loš. Ne. Sistem je savršen. Jedino on nije napravljen da bude dobar univerzitet, da studentima bude dobro. On je napravljen da političkoj, ekonomskoj i ostaloj eliti bude dobro. I u tom smislu, ovaj sistem savršeno funkcioniše. Kao što je i stari sovjetski sistem bio savršen, samo za to za šta je bio napravljen. Sedamdeset godina je držao njihovu elitu u vlasti“. Potrebno je ratosiljati se loših ljudi u obrazovanju. „Samo“ toliko.

Pitanje je: šta ćemo uraditi po tom pitanju?

Autor je glavni urednik Savremena politika i upravljanje, spolu.rs