Od Atile do našeg kalifa: Autorski tekst Radiše Dragićevića

Da nije tako, nisam siguran da bi trenutni državnik još nesporno vodeće svetske slile, sa izraženim znacima demencije i narušene motorike bio zaista onaj koji se za sve pita i o svemu odlučuje.

Razvoj jakih zajednica u takvom sistemu vođenja je u stalnom napretku i retko kad ima odstupanja od projektovanog pravca. U dobu kada elita posustane, dolazi do urušavanja čitavog sistema, nazadovanja, raslojavanja i konačne propasti tog društva. Istorija je puna priča o usponima i propadanjima drevnih civilizacija, čija je moć bila jednako trajanju njihovih elita – a često je trajalo vekovima.

No, istorija je puna i primera drugih vrsta vođstva. Tamo gde je elita slaba ili nepostojeća, gde pojedinac, predodređenjem ili slučajem, preuzme vođstvo i velikom snagom (uz sticaj okolnosti i utičuće faktore) povede društvo, ako ne do neslućenih visina, onda bar do njegovog procvata. Ali, kako je ljudski vek kratak i nepredvidiv – obično se takve pojave završe fizičkim nestankom vođe. Tako nas istorija, bar, podučava: od strašnog Atile (za kojim nije jahala elita već divlja horda), do onog našeg kalifa koji je (očistivši vredne oko sebe) umesto velike objedinjujuće ideje gradio postament samo od sopstvenog temelju lika i imena, neuveren (u tome su ga i oni uz njega podržavali) u svoju ljudsku smrtnost, i tako se – njegovom smrću – urušila ta slaba i neutemeljena, neplanski za buduće vekove građena, u sopstvenoj krvi i barutu, bivša zemlja.

Ali po ko zna koji put, kao nenaučenima, ponovila se istorija: istorija nasilja i mržnje, istorija krvi i patnje iz koje smo se nekako izbatrgali kao iz živog blata, puni bola i bolnog nauka za budućnost – sa mišlju i nadom da ćemo konačno početi da živimo ljudski, da nikada više nećemo pasti (ne u smislu padanja već paše trave) u kalifovom stadu. Da nećemo nikada više, čak i ako budemo nekakvo stado – po onoj narodnoj – vezati medenicu ludom ovnu jer se zna gde takav jedino može da odvede stado.

A onda su nam bogovi u pet po podne izbornog dana doveli opet kalifa. Ne tako strašnog kao prethodni, i ne tako pametnog, mada je pokazao dalekovidost u najavi da će žuta braća piti sa Morave (prevideo je da će žuta braća otrovnim muljem potapati borska sela), iza čijih je uskih ramena štrčao visoki nezgrapni veliki vezir Iz-no-gud (Is No Good), sa grupom Dilat Larata (Dile Tanta, u prevodu).

No, za razliku od priče koju je začeo Rene Gosini, a nastavio Žan Tabari, u kojoj je taj stripovani „mutikaša, zloća, pokvarenko, u svoj odvratnosti apsolutno neodoljiv“ (izvod iz prikaza stripa) stalno poražen – Ovaj Iz-No-Gud je postao zaista kalif, a propast je (umesto kod njega, kao stripu) stigla u naše domove, pretvorila našu stvarnost i naše živote u strip.

Proletos smo, tragičnim pucnjima u cvet našeg bića (u tek rascvalu decu) naglo trgnuti iz mrtvila, iskoračili iz takvog stanja, željni da se vratimo normalnom (kao toku prave priče o sudbini Iz-no-guda). Sa one zgrade pod bakarnim krovom i propetim vrancima pred ulazom na vrhu stepeništa, privezan za golem grozd luft-balona, poleteo je (nepovratno) u daleko plavetnilo NJegov groteskni lik; uslikan, istina, s leđa jer ga je tako prijatnije gledati, sa nedvosmislenom porukom: „Odlazi!“

Ali su neki (čitati – „racionalni organizatori“) hteli da oteraju samo one Di le Tante; stigli su i glumci, i ha-ha ekipa ivanovićevaca i kesićevaca, doleteo mrkogledi Banjac sa gusto pisanim displejom u rukama i jedinim maskirkama pod kaišem. Otopilo leto, otupeo bol; ugasile se sveće za nevinim dušama kao njihovi prekratki životi; svenulo žalostivo cveće i sasušila zemlja nad majskim humkama.

Ponovila se priča, dopisan je nastavak onih prethodnih (u mnogo čemu osipajućem: i Sergej je čitao sa displeja) – kao što svaki strip ima nastavak, s tim što ovakav nije očekivan.

Oni što se zovu opozicija (a osporavaju jedni drugima takav status) su, kao još nedokazani Bahar, na poluvremenu promenili taktiku: Od „Izbori ne dolaze u obzir, dok Iz-no-gud ne zameni Di-le-tante sličnim“, do „Izbori po svaku cenu, pa će da ih oni oteraju“ (ako Iz-no-gud dozvoli).

Uzavrele su strasti – za kockarskim astalima vrši se teška delidba vlastodržačkih pubova, dama i kečeva; u sastav svaki menadžer gura svoje pulene, najviše onaj iz senke – za narodnu smotru ustrojavaju se češljane i umivene kolone, ravnajućim komandama ka suprotnim stranama; po ustanovama oglasili kapilarci, zazvečala obećanja, zazvučale pretnje; razmileli aktivisti usta punih reči i ruku punih uvredljivih poklona; razletele se banknote obesmišljavajućih vrednosti jednoga glasačkog listića (tako se jeftino nigde i nikada ne prodaju životi) – za penzionere, za omladinu, za domaćinstva, slepima, gluvima (glupima), dementnima; da li i moj mudri dvanaestogodišnji mačak da se nečemu nada?

Dvadeset osme nedelje po Duhovima, kako bi Crkva rekla, biće (kao) izbor.

Prilika da se vratimo normalnom. Da svoje sudbine uzmemo u ruke. Da pomilujemo decu, ako su još uz nas. Da pokažemo svetlu ljudsku stranu. Da iz skrovišta izvučemo zastrašene i izgladnele. Da zavedene vratimo istini, ma kako bolna bila. Da široko otvorimo institucionalna vrata i vidimo sedi li neko iza njih. Da postrojimo one koji su se ogrešili o zakon, koji su se ogrešili o sve nas, nepriklonjene.

Da, se konačno vratimo i utopimo u okruženje, u čijem smo telu, poput trna u gnoju, učaureni i toksični.

Da zakrpimo rupu na ćilimu.

Da zatvorimo krug, počev od onog oko izabranog broja na listiću.

Uz bojazan da nam kalifa, nanovo, bogovi opet zamene kalifom.

Onoga i O(A)nu, G-dinom i Marinikom!

Dan iza toga – doći će Sveti Nikola. Krstićemo se i ješćemo ribu.

Bojim se, krstićemo se i nakon toga. Ali ne i jesti ribu, već ono što sami sebi spremimo.

Autor je književnik iz Bora

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.