Od čega se sastoji zarada

Po osnovu samog radnog odnosa, zaposleni ostvaruju: 1) naknade zarada za neradne praznike, godišnji odmor, plaćeno odsustvo, vojnu vežbu o odazivanje na poziv državnog organa; 2) naknadu za ishranu u toku rada i 3) regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Ako se zarada bez rada ne može ostvariti i kada radni odnos postoji, onda se navedena primanja ne mogu podvesti pod zaradu. Odredba člana 105. stav 1. Zakona o radu to, međutim, ipak čini nesmotrenim iskazom da se zarada sastoji i od: „drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu“.

Ta druga primanja se ne mogu smatrati zaradom, pošto se ostvaruju po osnovu radnog odnosa a ne rada u radnom odnosu. Zato se ne mogu mešati, kao ni babe sa žabama. Navedeni iskaz se jedino može objasniti potrebom da se, pored zarade, u bruto primanja nađu – sve naknade zarada, naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. A nesmotren je zato što različite oblike primanja zaposlenog stavlja u „isti koš“ praveći smesu nespojivih sastojaka, umesto da za različita primanja predvidi isti fiskalni režim.

Privid da se pod zaradom mogu smatrati i „druga primanja po osnovu radnog odnosa“, deformisao je neke posebne zakone i podzakonske akte u sferi rada, a potom i sudsku praksu.

Zakon o radu, kao lex generalis, ima opšti karakter pa se primenjuje ne samo na zaposlene u realnom sektoru nego i zaposlene u organima države, autonomne pokrajne, lokalne samouprave i javnim službama na svim nivoima, ako posebnim zakonom nije drukčije određeno.

Opšti zakon predviđa i minimalnu zaradu u otežanim uslovima poslovanja, ali poseban Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, kao lex specialis, članom 4. stav 2. određuje da koeficijent za njen obračun obuhvata i naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Njihovu visinu utvrđuje Uredba o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama. Tako su pomenuti zakon i uredba podlegli prividu da su i ova primanja obuhvaćena pravnom na zaradu.

Začuđuje, a i brine, da je tom prividu podlegao i Vrhovni kasacioni sud usvajajući, na sednici Građanskog odeljenja 05.07.2022 godine, sledeći zaključak: „Zaposleni kojima se plate isplaćuju u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada, primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata u kojem je sadržan i dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog“.

Plata u javnom sektoru odgovara zaradi u realnom. Otuda i za nju važi ono što je rečeno za zaradu i njen odnos prema ostalim primanjima zaposlenih. Važi i za minimalnu zaradu koja obezbeđuje egzistencijalni minimum u uslovima otežanog poslovanja, na šta upozorava i odredba člana 112. stav 3. Zakona o radu polazeći naročito od: egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe, kretanja stope zaposlenosti na tržištu rada, stope rasta bruto domaćeg proizvoda, kretanja potrošačkih cena, kretanja produktivnosti i kretanja prosečne zarade u Republici.

Na takvoj minimalnoj zaradi insistira i Međunarodna organizacija rada Konvencijom broj 131 o utvrđivanju minimalnih nadnica i Preporukom broj 136. o utvrđivanju minimalnih nadnica.

Nažalost, minimalna zarada ili plata, u našoj stvarnosti, ne obezbeđuje egzistencijalne potrebe zaposlenih i članova njihovih porodica, jer je njen nivo niži čak i od vrednosti potrošačke korpe, a dodatno ga snižava i nesmotreno uračunavanje naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u minimalnu zaradu, odnosno platu.

Javnost je očekivala da će nedavna promena Ustava o pravosuđu ohrabriti Vrhovni kasacioni sud da unapredi samostalnosti i nezavisnost u radu. Ali, on je, kao i pre skoro godinu dana kada je oslobodio banka dokazivanja strukture i troškova obrade kredita, pokazao da još uvek nema snage a ni kuraži da postane garant vladavine prava u državi Srbiji.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.