Od „ekonomskog tigra“ do „neće biti za plate“

Na sceni je jedan sto, dve stolice, jedan kredenac i na njemu televizor, peć na drva i hoklica. Dok se na video-bimu smenjuju prizori iz naše svakidašnjice, teče glas iz zvučnika: Oj, Srbijo, na ulicama, Srbijo na trgovima, oj, Srbijo, među studentima, Srbijo, na haubama, oj, Srbijo, otrovanih pluća, Srbijo, na raskrsnici. Na jednoj strani ti je mrak, na drugoj svetlo. Quo vadis, narode moj?

Razmišljajući o tome kojim jezikom da naši junaci progovore u kratkom komadu koji sledi, opredelili smo se za južnjački dijalekat, zato što, kako kaže Andrić, „kazana na južnom narečju, svaka stvar izgleda ne samo nešto duža nego, ako je tužna, i nešto tužnija.“ A mi ovde imamo posla sa tužnim stvarima.

Svetlo se gasi, predstava počinje. Žena postavlja sto. Muškarac, sedeći na hoklici ispred peći, pokušava da potpali vatru, žali se na loša drva. Zveckaju kašike. Šta imaju za ručak? Imaju malo bajate proje i kuvanog kupusa bez mesa, što ćemo ubrzo saznati iz njihovog razgovora. Žena baca pogled na televizijski ekran. U toku je javna sednica Vlade Srbije.

Kuku, Mile, progovara žena, loše nam se piše kad su se ovako svi poređali, predsednik mnogo zabrinut, dođi, molim te. Čuješ li da će Amerikanci da nam uvedu sankcije, dođi, batali tu vatru. Neće nama, ženo, nego NIS-u, oglašava se Mile, i dalje zabavljen raspirivanjem vatre. LJut je, ne ide mu dobro, mnogo dima, a malo plamena. Čuješ li šta još govore, pusti tu vatru, neće se smrznemo za tol’ko, dođi ovde pred televizor, zajedno će bolje razumemo. Neću da dođem!, odbrusi Mile. Čujem ja i odavde. I jasno mi je sve, Rado, jasno ko dan! Ne mogu više da ih gledam, život mi ogadiše! Vidim ja, Mile, da su tebe oni studenti omađijali, rasplazi jedni, šta ‘oće više od ovu državu, jel’ znaju oni da neće imamo za ‘leb, slušaju li oni ovo? Umesto da uče, da završavaju te škole i da što pre dođu do svoj dinar, oni se bave s politiku, koga je politika usrećila? Nikog. Dođi, Mile, molim te, čuješ li sad ovo? Mile je konačno zapalio vatru, dima više nema, ali ne mrda odatle. Umesto u TV-ekran, gleda u vatru. Ima on svoj ekran. Ču li šta reče ovaj Siniša, kako mož’ da budeš tako ‘ladan, čuješ li da neće da bude para za penzije i plate, kuku nama, koje će radimo? A, eve, eve, grdi ga predsednik što mu upada u reč ko da je na pijac, ču li? Bio da skija, kaže, i sad se pravi pametan, upada u reč. Ma, čujem, Rado, sve, na ovo levo slabije, al’ na desno odlično. To su se, da kaže tebi tvoj Mile, oni dogovorili, jedan da plaši narod, drugi da smiruje, ne verujem im više ništa. Ništa! Neću više ni da gledam u taj televizor. Pa, u koje će gledaš?, pita Rada. Eve, u ovu vatru ću gledam. Samo ti ne veruj, Mile, pa kad ti ne stigne penzija, šta će radimo? Ima da pocrkamo gladni. Oni tvoji brat i snaja iz selo nam više ništa ne donose, deca jedva za sebe imaju, ko će nam pomogne, niko! Ne boj se, Rado, kažem ti, to je predstava za narod, za te take naivne ko što si ti! Još će mi jedemo taj tvoj kupus bez meso, ne sekiraj se. I tu proju od juče. A što bre, Mile, što bi toj lagali?

Čuje se kucanje na vratima. Ulazi čovek s flašom rakije u rukama, vidno pijan. Gledaste li vesti?, pita. Gledasmo, komšija, kaže Rada. Onu sednicu Vlade? Gledasmo. A čuste li ‘oće li da bude para za Ekspo?, kaže kroz osmeh, lukavo škiljeći očima.

Što se smeješ tako ko lisac, što pa tebe zanima taj Ekspo?, brecnu se Rada. I nemoj više da mi dolaziš u kuću s tu flašu.

Da ostavimo sada Radu i Mileta da popričaju sa svojim komšijom. A da se mi podsetimo da u Srbiji 800 hiljada ljudi živi u apsolutnom siromaštvu. Ako je u onu predstavu zvanu javna sednica Vlade, u kojoj je glavni glumac ujedno i reditelj i scenarista, poverovala samo jedna polovina najsiromašnijih građana, to je 400 hiljada ljudi pred TV ekranima, uznemirenih, prestravljenih. Ako se tom broju dodaju i ostali koji jedva „spajaju kraj sa krajem“, a reč je o trećini stanovnika Srbije, prema istraživanju Republičkog zavoda za statistiku, onda broj uznemirenih građana raste na oko dva miliona.

Verovatno je ovim lažnim i lošim glumcima koje gledamo duže od jedne decenije, kad tako lako posežu za izjavama poput ove – da neće biti para za plate i penzije – teško da zamisle kako neko nema ništa, kako mu je crni fond odavno prazan i kako mu je ta beda od novca koju primi jednom mesečno – sve što ima. Kada takva osoba sedi pred TV ekranom i sluša o tome kako uskoro možda neće dobiti ni tu crkavicu, šta joj valja činiti? Da unapred očajava, ne vredi. Da štedi za crne dane ne može, nema od čega. Možda da više ne gleda televiziju, možda da ubuduće kao naš Mile zasedne uz svoju peć i gleda u vatru. Možda tako izbistri pogled i iščisti um zatrovan svakojakim prevarama, obmanama, lažima, zaluđivanjima. Možda tako i toj osobi postane sve jasno, kao našem Miletu.

Pitamo se ima li kraja cinizmu i oholosti ove vlasti. Od promocije parizera i jeftinih jaja, preko bajki o ekonomskom tigru, najbrže rastućoj ekonomiji u Evropi, preko svečanih otvaranja preskupih autoputeva i građevina koje ubijaju, preko letećih automobila i Ekspa koji će nam iz džepova izvući milijarde evra, kako su samo stigli do izjave pred višemilionskim gledalištem da neće biti novca za plate i penzije?

Prema rečima ministra finansija, onog Siniše koga je i naša Rada spominjala, radovi na izgradnji Ekspa teku po planu i „građani će tokom ove godine moći da vide prve objekte, a novac za njihovu izgradnju je obezbeđen“. Dakle, možda građani na računima uskoro neće videti svoj novac, kako reče isti taj Siniša, ali zato već sada mogu da gledaju stubove novih sajamskih hala „koji su potpuno završeni“, kao i „šipove Nacionalnog stadiona“. Od čega bi trebalo da im bude toplo oko srca.

Već u martu, aprilu, kaza Siniša, „moći će da se vide i završeni krovovi“, tačno u periodu kad je najveća verovatnoća da nam plate i penzije nestanu iz vidnog polja, u skladu s njihovom najnovijom projekcijom naših života. Tragedija ili farsa? Pre svega, pohlepa i bezdušnost epskih razmera.

„Oholost je slepa, bezdana; nju nije nikad niko nahranio… što joj više daješ i žrtvuješ, ona samo odlučnije i glasnije traži još više“, zapisao je naš nobelovac.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.