Od Franca Lista do Šabana Bajramovića

Tranzicija u Istočnoj Evropi nakon 1989. stvorila je ogroman etnički disbalans, u kome se našlo više od pet miliona Roma koji su po svim statističkim pokazateljima – političkim, socijalnim i ekonomskim (pismenost, lični prihodi, životni vek, mortalitet, zastupljenost u vladi, pristup zdravstvu i pravnoj pomoći, obrazovanju i zapošljavanju) imaju najniži status od bilo koje nacionalne zajednice u Evropi.

Sada već davne 1971. godine, od 2. do 8. aprila u predgrađu Londona održan je prvi Svetski kongres Roma na kome su donete neke od najvažnijih odluka koje su na snazi i danas. Ustanovljena je romska himna „Đelem, đelem“, zastava, ime nacionalne zajednice koje će se koristi u svim zemljama sveta – „ROM“, što bi u bukvalnom prevodu značilo čovek.

Šta se od tog moneta do danas promenilo u društveno-socijalno-političkom položaju Roma?

Gotovo ništa! Romi su i dalje najdiskriminisanija nacija u Evropi, velika većina pripadnika romske zajednice nema stalno zaposlenje, ali ne zato što su lenji, kako većina ne-Roma stalno govore, već zato što im je često uskraćeno da rade, zdravstveni sistem u mnogim zemljama je okrutan prema Romima, a obrazovanje, iako je u poslednjih 20. godina stalno u uzlaznoj putanji, za mnoge poslodavce je „nedovoljno“ da bi im dali šansu da rade.

Ipak, stanje stvari se malo promenila. Uprkos ogromnim preprekama, Romi su se oduprli asimilaciji i uspeli da održe sopstveni identitet. Postkomunistička tranzicija takođe je podstakla pojavu pokreta za ljudska prava među Romima i formiranje političkih i kulturnih organizacija, partija i sindikata.

Ove organizacije su preuzele ogroman zadatak da podstaknu raširenu i koherentnu političku svest među Romima, kao i borbu protiv diskriminacije u svim sferama života, kako institucionalnim, tako i neformalnim. Konačno, došlo je do procvata romske kulture, posebno u umetničkim performansima muzike i plesa.

Gore navedeni faktori podstakli su formulisanje javnog romskog identiteta u političkom i kulturnom smislu.

Šta kažu istorijske činjenice…

Romi su jedinstven narod u Evropi po tome što su narod dijaspore bez domovine. Iako je Indija njihova prapostojbina, oni se ne pridržavaju pojma o domovini, niti žele da uspostave nezavisnu državu.

Ovaj nedostatak teritorijalne baze doveo je do toga da se na njih gleda kao na autsajdere kojima nedostaje stabilnost i postojanost.

Nedostatak teritorije i nedostatak povezanosti sa nacionalnom domovinom imaju dva rezultata: s jedne strane, romski politički zahtevi se ne smatraju preterano važnim, jer ih ne zagovara nijedna nezavisna „nacija“; s druge strane, ovi zahtevi se često ignorišu upravo zato što niko osim Roma na njih ne obraća pažnju.

Lingvistički dokazi otkrivaju da su Romi poreklom iz severne Indije i da su se odselili iz tog područja negde između 950-1000 godine. Romski jezik, potiče iz sanskrta i usko je povezan sa hindu jezikom.

Danas romski jezik postoji na mnogim dijalektima. Međutim, neke romske grupe ne komuniciraju na romskom, zbog prevelike ranije asimilacije sa domicilnim stanovništvom ili politike određene države. Romi su uvek bili dvojezični i u mnogim slučajevima su višejezični.

Romi su bili robovi od četrnaestog do devetnaestog veka. Kao kmetovi u vlasništvu plemića, zemljoposednika, manastira i države, prodavani su, razmenjivani, bičevani i dehumanizovani, čak su i njihovi brakovi bili strogo regulisani.

Kao robovi, Romi su bili važan radnički i zanatski izvor, pružajući veštine u ispiranju zlata, duborezu, kovaštvu, muzici, plesu itd.

Profesionalni romski muzičari izvodili su epove i pratili vojske u borbi protiv Turaka. Neki muzičari pripadali su klasi radnika poznatih kao „leaši“ kojima je bilo dozvoljeno da putuju u određenim oblastima, ali su bili pod velikim porezom. Iako je ropstvo ukinuto 1864. godine, obrasci eksploatacije su nastavljeni, u mnogim zemljama traje i danas.

Pokušaj potpune asimilacije nad Romima desio s u osamnaestom veku u Austrougarskom carstvu za vreme vladavine Marije Terezije i njenog sina Josifa II zabranjivanjem romskog jezika, romske muzike, odevanja i zabranom tradicionalnih zanimanja.

Pre toga, slično asimilaciono zakonodavstvo doneto je u Španiji, koje je bilo na snazi u periodu 1499-1800 godine. U dvadesetom veku progon je eskalirao nacističkim dolaskom na vlast. Između 1933. i 1945. godine Romi su se suočili sa bukvalnim istrebljenjem.

Preko milion Roma je ubijeno, što je predstavljalo petinu njihove ukupne populacije u tom trenutku.

Današnji položaj romske zajednice u Srbiji…

Kako se poslednjih desetak godina niko iz Vlade Srbije nije u dovoljnoj meri setio državne Strategije za Rome, akcionih planova za sve i svašta, a, zapravo ni za ništa, dobro je što se 8. april, međunarodni dan upozorenja na izuzetno loš položaj romske zajednice obeležio i to po pedeseti put.

Umesto da se ozbiljno pozabavi rešavanjem nesagledivo velikih problema sa kojima je suočena romska zajednica, naša politička „elita“, nikako bez kamera i bliceva foto-aparata, ponekad svrati u romske mahale, doduše sada sve češće, izbori samo što nisu, svake godine imamo neke izbore.

Mogu se videti političari i političarke kako dolaze da budu viđeni „okom javnosti“ i kako na vrhovima uglancanih cipela po blatnjavim sokacima, pokazuju „ozbiljnu zabrinutost za položaj Roma u našem društvu“. Nisu viđeni i viđene da, bez prisustva „očiju i ušiju javnosti“, odu i pitaju ljude u tim „getima“ kakve muke muče i čime i kako mogu da pomognu.

I ovog osmog aprila 2021. mi, Romi, smo pokazali da smo prijatelji našim susedima, običnim ljudima, koji razumeju naše muke, kao što mi razumemo njihove. Muke su nam zajedničke.

Svakog osmog aprila iskazujemo nadu da će vlast učiniti ono što je sama usvojila, da se u školama i kod kuće neće učiti sa predrasudama i stereotipima o romskoj nacionalnoj zajednici.

Da će se deci glasno reći da su Pablo Pikaso (jedan od najvećih slikara i osnivač slikarskog pravca Kubizam), Jul Briner (glumac, osvajač mnogih priznanja), Franc List (jedan od najboljih pijanista i kompozitora u 19. veku), Čarli Čaplin (najveći komičar svih vremena), Rita Hejvort (najbolja i najlepša glumica svog vremena), Đango Rajnhart (jedan od najuticajnijih gitarista u Francuskoj, pokretač džez pravca u Evropi) Šaban Bajramović (kralj romske muzike), Ronald Roni Vud (gitarista najveće rok grupe svih vremena – Rolingstons), Rikardo Kvarežma (nekadašnji kapiten fudbalske reprezentacije Portugala), kao i mnogi drugi istaknuti članovi društva širom sveta, bili i jesu Romi i sa ponosom su svaki put to govorili i danas govore. I na kraju treba znati da u romskom jeziku, ne postoje reči „antisrpstvo“, „mržnja“ i „rat“!

Autor je građanski aktivista