Od Francuske 7 do Resavske 28

Bivšem predsedniku u pomoć je pritekao sadašnji (Vukašin Obradović, „Dom svih novinara Srbije ili dom UNS-a“, 20. februar), da bi odmah za njim stigli zaslužni veteran Hari Štajner („Novinari i propagandisti“, 21. februar), nagrađivani karikaturista Predrag Koraksić (21. februar) i počasni član Svetislav Basara („Deoba prćije“, takođe 21. februar).

Vasić u odgovoru na moj tekst veli da neće da se brani, dok Obradović i Štajner kažu da neće da se pravdaju i polemišu. Svejedno su u samo dva dana njih trojica potrošila barem dvadeset hiljada znakova, što će reći blizu tri hiljade reči – prvi da bi se branio, a druga dvojica da bi polemisali. Moj bivši kolega iz Vremena, Koraks, predstavio me kao masnu gusku, što je još dobro, jer sam kod njega proteklih godina jahala na metli ili mahala kukastim krstom. Dok ovo pišem, ne znam imam li posla samo sa ovom četom ili stiže i ostatak te male vojske, ali rekla bih da je NUNS taj koji je pao u stanje „razjarenosti“ koje Obradović tobož uočava kod mene.

No da počnemo sa tanjeg kraja, od autora sa kojim u novinarstvu nisam radila i čije nepoznavanje materije možda nije zlonamerno. Basara voli Vasićevu „lapo-lapo“ Srbiju i misli da Resavska 28 treba da ide tamo gde je već otišla nekada najčuvenija beogradska adresa, Francuska 7. Ali između tih adresa postoji kardinalna razlika za koju on ne zna, a ta razlika počiva u temeljima evropskog svojinskog prava.

Udruženje književnika Srbije nikad nije bilo vlasnikom zgrade u Francuskoj 7: književnici tu zgradu nisu zidali, država im je nije nacionalizovala. Ona im je samo ustupila pravo na korišćenje, koje je po svojoj volji dala i drugima.

Udruženje novinara Srbije je vlasnik Resavske 28 jer je pravni sledbenik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja koje je sagradilo ovo zdanje još 1935. Zgrada u Resavskoj se sve do nacionalizacije 1961. godine nalazila u zemljišno-knjižnoj svojini UNS-a, da bi posebnim zakonom bila i formalno vraćena Udruženju novinara Srbije. UNS je tu zgradu na osnovu zakona uknjižio kao svoje vlasništvo 2003. godine, i tu nema nikakvih „marifetluka iz devedesetih“, o kojim Basara neznalački priča. Prostakluci i ismevanje kom je Basara vičan, tu slabo pomažu. Resavska 28 vraćena je UNS-u na osnovu zakona, taj zakon respektovalo je šest sudova posle 5. oktobra 2000, sve do ovog „reformisanog“ Apelacionog suda u Beogradu, koji je preinačio šestu presudu u korist UNS-a i pod političkim pritiskom presudio da i NUNS ima pravo da se uknjiži kao zajednički vlasnik.

Sudija Ivan Negić i veće kojim je on predsedavao pogrešno su zaključili da članovi udruženja plaćanjem članarine stiču pravo svojine na zgradi, koje kasnije mogu da prenesu na drugo udruženje. Zakon jasno određuje da pravo svojine na sredstvima, pa i na zgradi, pripada udruženju, pa članovi ne mogu na novo udruženje preneti pravo koje nemaju. Niti se svojina u Evropi može sticati slobodnim sudijskim uverenjem da su članovi NUNS-a rizikovali svoje živote pod režimom Slobodana Miloševića. Lepo je od Basare što priznaje da je Politika koju sam uređivala bila bolja od ove, ali imam utisak da mu izmiče zašto je bila bolja. I tu dolazimo do srži ove priče, koja je samo na prvi pogled priča o Resavskoj 28, a koja se zapravo tiče sudbine srpskog novinarstva.

Politika je bolja kada se uređuje, tako da građani iz nje mogu da saznaju šta se u Srbiji dešava i šta se sve u Srbiji misli. Moj bivši kolega Hari Štajner, sa kojim sam u Vremenu delila jedan hladni sobičak u kom sam tekstove za spoljnopolitičku rubriku zimi redigovala u rukavicama, tvrdi da je besmisleno upoređivati sadašnje vreme i uslove sa onim u vreme Miloševića. Stvarno? Neka to kaže hiljadama novinara kojim je ugrožena egzistencija, čiji se rad cenzuriše i koji u strahu od političara, gazda i otkaza praktikuju autocenzuru, bez mogućnosti da računaju na antimiloševićevske zapadne fondove za slobodu štampe, uz čiju pomoć je u onoj hladnoj sobici onomad planiran i pravljen NUNS.

Kada je NUNS pre tri godine podržao drakonski zakon o medijima, po uzoru na onaj iz 1998. godine, koji je bio uvod u ubistvo Slavka Ćuruvije, potražila sam u Vašingtonu pomoć iste advokatske kancelarije koja je za nas 1998. godine analizirala Miloševićev drakonski medijski zakon, od istih advokata sa kojim sam u decembru 1998. godine upoznala Slavka Ćuruviju, koji je bio pozvan da svedoči pred Helsinškom komisijom američkog Kongresa. Slavko se na taj korak nije lako odlučio, kao što mu te jeseni nije bilo lako ni da od vanredne skupštine NUNS-a zatraži podršku. Njegovom izaslaniku nije dopušteno ni da se obrati skupštini koja se održavala u zgradi opštine Stari Grad. Uoči našeg puta u Vašington, prvaci NUNS-a zahtevali su da donatori u Stejt departmentu budu zvanično obavešteni kako nezavisni novinari u Srbiji nemaju ništa zajedničko sa „tabloidnim udbašem“ i „intimusom Mire Marković“, Slavkom Ćuruvijom. Telefonske brojeve sa njim su počeli da razmenjuju tek po povratku iz Vašingtona, u kom je neočekivano pobrao sve simpatije američkog establišmenta koji je tek počinjao ozbiljno da planira kako da sruši Miloševića. A Slavko im je samouvereno rekao: Gospodin Milošević mi ne dozvoljava da izdajem novine. Moraću da ga srušim.

Može Hari Štajner da ne oseća stid zbog toga, dok sve koji ne misle kao on proziva zbog bestidništva, ali nekadašnje srpsko opoziciono novinarstvo odgovorno je za katastrofalno nizak nivo slobode štampe u današnjoj Srbiji. Naši su prijatelji došli na vlast, i oni su nas izneverili. Nisu ispunili većinu onoga što su obećavali, kao što nisu otkrili ni Slavkove ubice. A NUNS je u međuvremenu postao ono što je UNS nekada bio, esnafsko udruženje nedopustivo blizu vlasti. Vidi se to po zajedničkom radu na promociji sramne reforme pravosuđa i podršci ozloglašenom medijskom zakonu, po podršci vladi bliskih preduzeća „razvoju kapaciteta“ NUNS-a, po privilegovanoj ceni gradskog prostora koji NUNS-ovo profitno preduzeće uživa, kao i po NUNS-ovoj nezapamćenoj krivičnoj prijavi protiv mnoštva kolega za organizovanje i podstrekavanje genocida i ratnih zločina, kojom je opravdavano bezuspešno traganje Tužilaštva za ratne zločine za novinarem kog bi sa dvadeset godina zakašnjenja optužilo za ratni zločin, a zatim i po udruženoj akciji NUNS-a i države da se na sudu napadne i svojevrsnom renacionalizacijom oduzme UNS-ov prostor u Resavskoj i Knez Mihailovoj ulici… I, konačno, po sufliranom obrazloženju sudije Ivana Negića za skandaloznu odluku Apelacionog suda u Beogradu.

Časnije je danas biti u UNS-u nego u NUNS-u, voleli to članovi nekadašnjeg opozicionog udruženja ili ne. Ne kaže to Ljiljana Smajlović, to kažu kolege koje napuštaju NUNS i prelaze u UNS, ne zbog prošlosti, već zbog sadašnjosti.

Hari Štajner još veli da se ja možda ne sećam kako nam je bilo pod Miloševićevom vlasti. Sećam se, i te kako. Sećam se straha za sudbinu otetog kolege Dušana Reljića. Sećam se kada me je Ljubica Marković iz Bete telefonom zamolila da proverim strašnu vest da je Slavko ubijen. Sećam se kada sam, dan posle Slavkove sahrane, pozvana na saslušanje u policiju. Nije mi bilo prijatno ni zato što sam, posle gašenja Slavkovog Evropljanina, čiji sam spoljnopolitički urednik bila, tada već radila za Njujork tajms. Klecala su mi kolena kada sam polazila u Krcunovu, a prethodno sam, „za ne daj bože“, telefonom pozivala kolege da ih obavestim gde idem. Inspektor mi je umesto uvoda rekao: „Vi znate zašto ste ovde. Juče ste držali govor na sahrani Slavka Ćuruvije.“

Svejedno, ne potcenjujem ni to što su neki ljudi, kao što Štajner za sebe kaže, sa Slavkom uoči bombardovanja počeli da razmenjuju telefone „za ne daj bože“. I njih je bilo strah kada je Slavko ubijen, iako nije pripadao „tvrdom jezgru“ političkih i profesionalnih istomišljenika kojim se Štajner ponosi. Ali nemojte da falsifikujemo istoriju, još nas ima iz tog vremena.

Svim mojim sagovornicima u Danasu zajedničko jeste to da su ponosni na zasluge NUNS-a i revolucionarne početke svoje organizacije. Ne osporavam im zasluge stečene u zajedničkoj borbi sa opozicionim liderima. Ne želim da pomažem ni „demitologizaciju“ NUNS-a, nju prepuštam NUNS-ovcima. Nije UNS kriv što je ta demitologizacija počela na sudovima kojim je NUNS tužio UNS, pa se čulo svedočenje osnivača NUNS-a koji su tvrdili da je potpuno novo udruženje pravljeno zato što je Soroš odbio da finansira bilo šta što ima bilo kakve veze sa režimskim udruženjem. A dok ovih dana čitam zapenušane i besne NUNS-ovce u Danasu, pitam se odakle kolegama hrabrost da osporavaju NUNS-ovu zvaničnu verziju.

Naš spor nije sa NUNS-om, već sa državom. Ali država je u sudskoj presudi preuzela NUNS-ov diskurs protiv UNS-a i zaklanja se iza njega, iako je njen stvarni spor sa nama u tome što nismo zavisni od nje, što je naša imovina osnova naše materijalne i profesionalne nezavisnosti od koalicije koja vlada Srbijom. UNS je danas malecko ostrvo otpora u prestravljenoj profesiji. A kolege iz NUNS-a od te malene tačke otpora prave „genocidnu tvorevinu“, da bi od države zauzvrat dobijali našu imovinu. Pa zar tolika sila predsednika i zaslužnih umetnika ne vidi u tome neku sličnost sa načinom na koji se komada Srbija?

I tu dolazim do Vukašina Obradovića, kog od sagovornika u Danasu najviše cenim. Ne uočava li on neku falinku u modelu po kom se uništava UNS, makar se NUNS od tog posla okoristio? Ovde je reč je o prišivanju kolektivne krivice UNS-u za individualna dela iz prošlosti.

Nisu ni narodi, ni države ni udruženja statični i jednom zauvek dati. Niti je režimska priroda imanentna UNS-u, niti je slobodarski duh večna svojina NUNS-a. Dopisnika Politike iz Zagreba sam svojevremeno molila da u svakom svom tekstu, pre nego što ga pošalje redakciji, prvo zameni reč Hrvatska rečju Srbija: ako ne bude zvučalo dobro, onda nije dobro ni kad piše Hrvatska. Zar u načinu na koji se o UNS-u govori dvadeset godina kasnije ne prepoznajete isti diskurs o Srbiji koji našim protivnicima služi za opravdavanje svakog bezakonja i nepravde koju nam nanose? Ne može Milorad Komrakov, pomoću kog je Milošević kontrolisao vesti na RTS-u, biti izgovor za otimačinu imovine UNS-a, kao što ne može ni Milošević, deset godina posle pada i sedam godina posle smrti, biti izgovor za otimanje Kosova.