Od „hrama“ do blama

Svoje fudbalsko umeće na njemu su pokazivali: Stjepan Bobek, Marko Valok, Miloš Milutinović, Milutin Šoškić, Velibor Vasović, Milan Galić, Momčilo Vukotić, Predrag Mijatović, Savo Milošević, Saša Ilić…

Uživali su navijači u njihovim majstorijama, radovali se i pevali, tugovali i pevali. Sećam se davne 1976. godine kad je splitski Hajduk na JNA pobedio crno-bele čak sa 6:1. Svih devedeset minuta 55.000 NAVIJAČA je pevalo, bodrilo svoje ljubimce, aplaudiralo gostima. Nikome nije palo na pamet da zviždi, vređa, „postrojava“, šamara igrače.

Početkom devedesetih NAVIJAČE su počeli da zamenjuju „navijači“ koji su sebe nazivali „Alkatraz“, „Zabranjeni“… na kraju su došli i „Janjičari“.

Neki tvrde da su oni namerno poslati u Humsku jer se u to vreme često nekome vikalo „pederu“. Dolaskom „Janjičara“ ta pogrdna reč više se nije čula.

Predvodnik te grupe bio je bivši vođa „navijača“ Crvene zvezde Sale Mutavi. Naravno, imao je podeblji policijski dosije.

Nasledio ga je Velja Nevolja i sve je bilo u redu dok se, ONI koji su ga „stvorili“ nisu setili da su, (uglavnom) ONI stvorili i Arkana.

Postavili ga za vođu „Delija“, radio je još neke stvari za NJIH ( ne samo na stadionima). Međutim, njegovi apetiti su rasli, nije hteo da bude samo vođa „navijača“, hteo je da ima i svoj klub. Bio je vlasnik Prištine i Obilića, hteo je i Zvezdu…

Imao je i svoju stranku sa kojom je ušao u Skupštinu… Shvativši da im polako izmiče iz ruku morali su nešto da preduzmu…

Početak i kraj Velje Nevolje me neodoljivo podseća na razvojni put Željka Ražnatovića. Nevolja je bio potreban za uvođenje reda na tribinama, takođe i u disciplinovanju novinara, političkih protivnika…

Međutim, i on je pomislio da zaslužuje više i postao je baš NEVOLJA, ali i šansa da se neki akteri na političkoj sceni disciplinuju.

Zbog „navijača“ poput Mutavog, Nevolje… prestao sam da idem na utakmice, ali me je pre dve godine unuk „naterao“ da ga vodim u „hram“.

Pošto su nas redari revnosno ispipali na ulazu, meni uzeli upaljač i kišobran, njemu flašicu vode smestili smo se na „Istoku“ i – unuk je više gledao „bakljadu“ i slušao „topovske udare“ nego što je obraćao pažnju na samu utakmicu. Kada smo već tu u „hramu“ htedoh da mu pokažem i restoran na stadionu.

Dok smo išli ka njemu pričao sam mu kako je to bila, posle Madere, verovatno najlepša bašta u gradu, kako su se tu preko dana okupljali svi sportisti Partizana, neki se tu i hranili, uveče se dolazilo na porodične večere…

Ibonda ugledah baštu prepunu polomljenih stolova, na ulasku u restoran dva – tri nabildovana tipa mi objašnjavaju da restoran ne radi. Krajičkom oka iza njihovih leđa videh da je sav inventar uništen…

Unuk mi nikada više nije tražio da ga vodim na stadion, a i ja sam želeo da te nemile slike izbrišem iz sećanja.

Možda bih u tome i uspeo da me ovih dana slike hapšenja Nevolje, a potom pojašnjenje eks potpredsednika Partizana Vladimira Vuletića kako je došlo do toga da „navijači“ dobiju restoran za – sve osim zašta mu je namena – nisu na to podsetile.

Elem, Vuletić tvrdi da je raspisivan tender za restoran i da se niko na isti nije javljao. Zašto bi se iko i javljao kada se znalo da postoji ponuda koja se ne može, ili ti ne sme odbiti.

Unuk mog unuka će, možda, i doživeti da stadion Partizana bude opet „hram“. Ja sigurno neću, a sumnjam i za unuka.