Od Kisindžera do Trampa: Kako su Amerikanci progurali Kinu na čelo sveta?

U vreme mandata Ričarda Niksona zauzimao je visoke pozicije kao predsednički savetnik za nacionalnu bezbednost i državni sekretar (ministar inostranih poslova).

Za sobom je ostavio dragocene memoare koji su delimično bili objavljeni kod nas ubrzo po američkom izdanju.

Prelazeći neka poglavlja ovih sećanja, neodoljivo se nameću izvesna pitanja i zaključci.

Naravno, svrha svih takvih sećanja na ljude i događaje uglavnom je da autor sebe prikaže u što boljem svetlu i opravda se i pred još tada vidljivim sopstvenim greškama, a i „avansno“ za ono što će se desiti po sistemu „tako je moralo biti“. Stoga sve takve knjige moramo uzimati sa zrnom soli.

Ono što je danas zanimljivo jeste politika Niksona i Kisindžera prema NR Kini i gde se stiglo posle pola veka. Tada je to bila „realpolitika“.

U tome leži i čitava kvaka: da li je sve što je realističko ujedno i pametno?

Kisindžer je bio zagovornik prihvatanja vlade u Pekingu kao legitimne i legalne, jer tvrdio je, „ne može se ostaviti zemlja od (tadašnjih) 700 miliona ljudi izvan Svetske organizacije“.

Treba napomenuti da Ujedinjene nacije nisu organizacija u koju su učlanjene države, kako to mnogi pogrešno misle, već su njene članice vlade priznate od Svetske organizacije, a to znači od velikih sila i većine članica UN.

Te su tako završetkom Drugog svetskog rata, građanskog rata u Kini i proglašenjem NR Kine 1. oktobra 1949. godine zapravo uspostavljene dve Kine: Republika Kina situirana na velikom ostrvu Tajvan (Formoza) sa glavnim gradom Tajpehom, i nesrazmerno veća i moćnija Narodna Republika Kina sa glavnim gradom Pekingom.

Vlada u Tajpehu dugo je bila priznata kao članica UN, pa je tako i u Savetu bezbednosti sve do oktobra 1971. godine njen predstavnik bio smatran legitimnim predstavnikom Kine i jedan od „velike petorke“ sa pravom veta.

Kisindžer je predložio, a Nikson se složio, da radikalno promene američku politiku, te je tako on kao državni sekretar najpre tajno putovao u Peking i pregovarao, a potom i javno kada je obelodanjeno da će SAD priznati vladu u Pekingu i uspostaviti sa njom pune diplomatske i sve druge odnose, što je samo po sebi značilo, u skladu sa tvrdim stavom režima NR Kine, da moraju prekinuti odnose sa Republikom Kinom (Tajvanom).

To je dalje vodilo ubrzanom raspletu. Iz godine u godinu, svakog septembra na redovnom godišnjem zasedanju uglavnom je NR Albanija uz podršku niza socijalističkih i nesvrstanih zemalja stavljala na dnevni red prijem NR Kine u OUN, sve više država je glasalo za ovu opciju ozbiljno se približivši potrebnom broju.

Jer tako nešto nije moglo da prođe u Savetu bezbednosti dok je tamo sedeo sa pravom veta predstavnik vlade iz Tajpeha.

Međutim, ono što je bilo odlučujuće za prijem vlade iz Pekinga uz istovremeno izbacivanje vlade iz Tajpeha iz OUN, bila je promena politike Niksonove administracije.

Tako je 1971. godine bukvalno preko noći predstavnik Republike Kine dobio šut kartu ne samo iz Saveta bezbednosti već i iz OUN, a u njegovu fotelju upao je predstavnik tada ultralevičarske vlade iz Pekinga koja je postala legalna i legitimna, čiji je predstavnik konačno dobio i pravo veta.

Tako su, uz od ranije postojeći veto za SSSR, Nikson i Kisindžer obezbedili još jedan rezervni veto za protivnike Zapada, odnosno u krajnjem protivnike SAD.

Prešlo se preko okupiranja i brisanja međunarodno priznate države članice UN kakva je bila Tibet. Prešlo se preko toga da je režim iz Pekinga naoružavao borce Severne Koreje (Narodna Demokratska Republika Koreja) i slao svoje „dobrovoljce“ koji su ratovali protiv Južne Koreje i protiv američkih trupa koje su zvanično bile snage Ujedinjenih nacija u prepoznatljivim „mirovnjačkim“ plavim uniformama i plavim šlemovima!!!

Da je NR Kina aktivno stajala na strani boraca Vijetkonga koji su se borili ne samo protiv trupa režima iz Sajgona, već i protiv američkih intervencionističkih trupa!!! Sve je to naravno bila „realpolitika“.

Kako vetar duva tako se okrećemo i mnogo smo pametni. Nije nas briga ko usvaja naše vrednosti već koga možemo trenutno iskoristiti, pa ma kakav on bio.

Još nekoliko objašnjenja: NR Albanija na čelu sa Enverom Hodžom tada je bila jedina evropska zemlja koja je promovisala ultralevi režim iz Pekinga, pa je i sama počevši od 1966. godine sprovodila „kulturnu revoluciju“, zapravo bi tačniji izraz bio „revolucija u kulturi“ ako se tu uopšte radilo o bilo kakvoj kulturi.

Sa ekstremnim ciljem da se uništi sva dotadašnja buržoaska i uopšte dorevolucionarna kultura i umetnost i uspostavi neka nova „proleterska kultura“ što je pokušavano i u Rusiji prvih godina posle Oktobra, pa se brzo odustalo.

Ova „reforma kulture“ se sastojala u uništavanju svih artefakata starog: spomenika, hramova, slika, knjiga…

Divljali su „Crveni gardisti“ – uglavnom studentska omladina širom Kine, a u manjoj meri su ih u skladu sa svojim mogućnostima pratili borbeni omladinci u Albaniji: izbacivali su kaluđere iz manastira, na silu brijali i tukli sveštenike („pošteno“ i politički ispravno: i pravoslavne i katoličke i muslimanske u Albaniji), ispisivali uvrede na zidovima zgrada gde su živeli oni intelektualci i uopšte pojedinci koji im nisu bili po volji, upadali u nepodobne redakcije listova i časopisa uništavajući sve pred sobom, bez osnove i nadležnosti prosto kidnapovali pojedine lokalne rukovodioce partije i delatnike u kulturi pa ih vezane sporovodili ulicama da im se masa ruga i pljuje ih dok su im na glavama stavljali nekakve smešne kape poput onih šiljatih za doček nove godine, a oko vrata vešali transparente sa porukama: JA SAM REVIZIONISTA. JA SAM BURŽUJSKI ELEMENT… I slične odvratnosti što podseća na neke druge totalitarne režime dvadesetog veka samo sa drugačijom ideološkom matricom i drugim ciljanim grupama.

U tim godinama Kina je ratovala sa SSSR-om tražeći reviziju granica koja se kretala u milionima kvadratnih kilometara.

Naravno, SAD su zlurado podržavale Kinu iako je ona tada imala sistem koji je bio mnogo gori od moskovskog.

To je takođe bila „realpolitika“.

Politika lomljenja kičme svom savezniku iz Tajpeha rezultirala je izbacivanjem ne samo iz OUN već i iz svih međunarodnih organizacija, prekidom diplomatskih odnosa tako da od tada diplomate ove države nemaju čak ni pristup u SAD bez viza, niti mogu stupiti u zgradu Svetske organizacije dok im se to posebno ne dozvoli ukoliko budu pozvani ali bez prava odlučivanja.

Takva politika je krunusana sledeće 1972. godine posetom američkog predsednika Ričarda Niksona kineskom lideru Mao Cedungu.

U decenijama koje su sledile, ubrzo posle Maove smrti 1976. godine, NR Kina je potpuno izmenila svoju ekonomsku politiku postupno napustivši socijalizam (a bili su najveći čistunci i kritikovali ne samo Jugoslaviju nego i SSSR za napuštanje socijalizma 60-ih i 70-ih godina). Tada je Enver Hodža sa Albanskom partijom rada zbog „izdaje socijalizma“ preko noći proterao sve Kineze iz zemlje, prekinuo svu saradnju i sve investicije i odbio da isplati sve kredite koji su primljeni.

Preko noći su nestali dvojezični transparenti na ulazima u fabrike i kombinate o „neraskidivom bratstvu dva naroda“.

Bilo je mnogo sklopljenih brakova između kineskih stručnjaka oba pola i Albanaca odnosno Albanki i njihove rođene dece. Pa su svi proterani preko noći. Eto i to je bila „realpolitika“.

Današnja Kina, mada ju je od prošle godine Indija pretekla po broju stanovnika i stala na čelo tabele najmnogoljudnijih zemalja, prema procenama ima dvostruko više stanovnika nego u vreme kada je Kisindžer lamentirao kako je moguće da takva zemlja nije članica OUN.

Ono što je još gore ona je pohlepom američkih kapitalista unapređena, njoj je globalizacija ekonomije donela prednost istovremeno unazadivši razvijenije industrijske zemlje, jer su od 80-ih godina zbog jeftine radne snage i drugih povoljnosti tamo investirali, pa su čak čitave industrije zatvarali i prenosili proizvodnju u NR Kinu.

To je bila obećana zemlja gde se kapital plodio neverovatnom brzinom. Te je tako Kina sustigla SAD u mnogim granama industrije i preti da je globalno istisne i postavi sebe na čelo sveta.

Danas se kusaju plodovi razmišljanja takve vrste mislilaca: Baš me briga za sve ja gledam samo svoj stomak.

Danas se američki „liberalni krugovi“ čude uspešnosti retorike Donalda Trampa! Danas SAD hoće da vojnički brane Tajvan od mogućeg napada Kine?! Ma nemojte!

Kako ćete braniti tu zemlju kada ste priznanjem NR Kine priznali da je ona suverena i nad Tajvanom, jer ko priznaje NR Kinu taj priznaje „politiku jedne Kine“, što znači da je Tajvan iako oduvek prozapadno orijentisan od 1971. godine i za SAD postao „odmetnuta teritorija“. Sa svim posledicama koje iz toga proizilaze.

Gramzivost, kratkovidost i izneveravanje svojih saveznika vode SAD i kolektivni Zapad u sunovrat.

Koji organ služi čoveku za razmišljanje: mozak ili guzica?

Autor je književnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.