Od krezubosti do kancera

možda sam dosadan, jer je odavno trebalo da shvatim da Vas uopšte ne interesuju teme koje pokrećem ili Vas jednostavno mrzi da se bavite poslom koji bi trebalo da bude sastavni deo rada Vašega resora – da sa što manje novaca postignete maksimalni uspeh u prevenciji, lečenju i održavanju zdravlja građana Srbije. Kako Vi na moja pisma uopšte ne reagujete, smatram da se sa njihovim sadržajem potpuno slažete.

Danas ću pokušati na jednom primeru da objasnim svu problematiku prevencije na nivou primarne zdravstvene zaštite. Primer je za to upravo ugašena epidemija malih boginja koja je odnela 15 života, kao posledica neblagovremene vakcinacije dece. Da je ona obavljena blagovremeno, sigurno ne bi ni bilo epidemije, ni umrlih pacijenata. Zahvaljujući prevenciji, mnoge zarazne bolesti su iskorenjene ili se drže pod kontrolom sistematskim skrininzima ili se pak zakonskom intervencijom postižu uspesi.

Da uzmemo i drugi primer iz naše sadašnjosti koji i dalje ne rešavate. Vaš prethodnik, ministar Tomica Milosavljević, kao vrsni endokrinolog, ipak je, za vreme svog mandata, pored drugih nerazumnih poteza, ukinuo i osnovnu stomatološku zdravstvenu zaštitu iako, kako to u literaturi piše, oko 60 odsto endokrino i probavnog trakta oboli od bolesti nastalih kao posledica oralne patologije. A Srbija je danas jedna od najkrezubijih zemalja u Evropi. I kad pacijent oboli od karcinoma debelog creva, izlečivog kad se otkrije na vreme, a neumoljivo agresivnog kad se odomaći – podvrgne se hirurškom zahvatu sa rezultatima koji više ne mogu da garantuju normalan život. Posle operacije sledi zračenje akceleratorima i hemoterapija.

Po nekim statistikama smrtnost od raka debelog creva je na trećem mestu. Koliko je zračenje agresivna terapija govore dimenzije betonskih zidova na bunkerima u kojima su aparati smešteni. Tu je pacijent podvrgnut najjačem zračenju usmerenom na razaranje tumora. I pored sveg opreza pri proračunu doze, ugla zrečenja i zaštite, posledice mogu da budu katastrofalne. Zračenjem se uništavaju, nenamerno, i zdravo tkivo i zdravi organi. Nije retkost da pacijenti umiru od posledice zračenja kao kolateralne štete pre nego što budu žrtva samog kancera – pa se ipak zračenju pripisuje uspešna terapija raka.

Na moje veliko iznenađenje u Srbiji se ne vodi statistika o uspesima i posledicama lečenja iako je ipak nužno potrebno da se prati tok bolesti i posle hirurške intervencije zračenja i hemoterapije za period od pet godina, pa se tek onda pacijent smatra izlečenim. O šteti na drugim organima pri zračenju u Vašim statistikama takođe nema ni pomena. Bilo bi poželjno čuti nešto više od prakticirajućih lekara – urologa na primer – o njihovom iskustvu sa posledicama zračenja na oštećenje uretera ili bubrega.

A šta bi to moglo da se uradi sa mnogo manje novaca i mnogo većeg uspeha. Dozvolite mi da i o tome glasno razmišljam. Trebalo bi uvesti osnovno stomatološko zbrinjavanje pacijenata, finansirano preko fonda za RZZO za sve starosne kategorije. Umesto jednog akceleratora trebalo bi kupiti 100 kolonoskopa i zaposliti još stotinu lekara koji bi se obučili za ovu vrstu dijagnostike i sa kojima bi za godinu dana moglo da se obavi širom zemlje oko 250.000 preventivnih pregleda, a pošto se sistematski pregledi obavljaju svake pete godine (kako vi volite često da kažete po „evropskim standardima“) za populaciju stariju od 55 godina pa naviše, bilo bi u prvom ciklusu pregledano oko 1.250.000 građana, uz uključivanje mlađih opterećenih porodičnom genetikom.

Tokom ambulantnog pregleda koji nije ni naporan ni bolan, lekar za dvadesetak minuta direktno uspostavlja dijagnozu, pa ako treba ukloni i sve polipe koji mogu da se vremenom pretvore u zloćudno tkivo. Za sve ovo ne bi trebalo više od jedne prostorije sveže okrečene. Nažalost, ovaj vid prevencije u Srbiji uopšte ne postoji u sistemu sistematskih pregleda. U razgovorima sa lekarima koji se bave kolonoskopijom saznajem da se svaki treći ili četvrti pacijent pokaže pozitivnim te je potrebna intervencija. Posle toga pacijenti su za nekoliko godina mirni, pa im nije potrebno ni zračenje niti hemoterapija, a svakodnevni kvalitet života ostaje neugrožen.

Kupovina kolonoskopa je izgleda za Vas neinteresantna jer je aparat relativno jeftin, mali i neugledan i slikati se pored takvog aparata nije efektno kao fotografisanje pored ogromnog akceleratora, pa još kad se doda i cena, ne može a da se ne prizna impresivnost takve informacije koja potkrepljuje i stalne tvrdnje da se Srbija nalazi, sa brojem svojih velikih aparata, na nivou svetskih standarda (250.000 stanovnika po akceleratoru), a samim tim, Srbija preuzima i ulogu „lidera u regionu, a i šire“. Srbiji sve to ne treba, sem zdravstvenog sistema po svojoj meri, potrebi i mogućnostima, a biti skroman u zahtevima i očekivanjima nije nikakvo zlo jer se nemaštine ne treba stideti, a preventiva je ipak i najefikasnija i najjeftinija.

Autor je arhitekta, specijalista za izgradnju zdravstvenih objekata