Od mog nacionalizma nikoga nije bolela glava: Odgovor Radoša Ljušića na tekst istoričara Milovana Pizarija

Ne želim da se ova polemika pretvori u spor o prezimenima, već da joj cilj budu bugarski zločini nad Srbima u Prvom svetskom ratu. Stoga ću u odgovoru koristiti samo prvo slovo povesnikovog prezimena.

Podsećam na reči koje sam napisao o Milovanu P.: „Priređivač je Italijan koji se deklariše kao ‘nezavisan istoričar’, osnivač i aktivista Centra za primenjenu istoriju, doktor istorijskih nauka – reklo bi se bogom dan za ovakvu temu; dakle nepristrasan za netrpeljive i sukobljive srpsko-bugarske nesporazume.

Dodajmo da mu je Holokaust šira oblast proučavanja, te pred sobom imamo istraživača prvog reda, suseda šireg obrazovanja i ugleda.“ Šta je ovde uvredljivo, infantilno i revanšističko za istoriografa Milovana P.? Ima li u ovim mojim rečima bilo kakve mržnje i taštine, za koju me optužujete oponent, i u naslovu i u tekstu, dodavši još da sam ljubomoran na njegova istoriografska ostvarenja?

Povesnik Milovan P. zamera mi što sam kritiku objavio u listu Danas, a ne u nekom naučnom časopisu. Koja metodologija i naučna etika zabranjuje ili ne preporučuje objavljivanje kritika u dnevnim listovima?

Od više izmišljotina, netačnosti i proizvoljnosti u odgovoru oponenta, deluje komično tvrdnja da „g. LJutić nije očigledno ni pročitao“ njegovu malenu knjižicu. Kako bilo ko može napisati kritiku na neko delo, i još tako maleno, a da ga nije pročitao, gospodine P? Tvrdnja da se o bugarskim zločinima „malo zna“ još više je neosnovana i sasvim netačna. Stoga se, piše povesnik Milovan, njegov „zbornik obraća javnosti, ne samo naučnoj zajednici, jer je bitno da javnost sazna ono što nigde drugde ne može da pročita“. Kad ovome dodamo sopstvenu pohvalu da bi ovo „reprezentativno izdanje“ (?) trebalo da bude svima dostupno, jer, „nije niko pre mene, povesnika Milovana P., nije obratio toliko pažnje bugarskim zločinima nad civilima u Srbiji“.

Zabrinjavajuće je povesnikovo zanemarivanje srpske istoriografije o ovom pitanju („niko pre mene“!), a pomenuću samo neka ozbiljna istraživačka imena: Milivoje Perović, Andrej Mitrović, Momčilo Pavlović, Božica Mladenović, i da ne navodim više. Srpska istoriografija nije „sedela u fotelji“, već nije obratila dovoljno pažnje ovoj problematici. Jedno poglavlje u knjizi P.

„Na balkanskom frontu“, koje je posvetio politici „bugarskih vlasti prema ženama kroz analizu jedne naredbe“, i ono što je priložio u ovoj knjižici, ni za dlaku nije pomerilo saznanja o bugarskim zločinima, već je na njih samo podsetilo, iako je italijanski istoričar istraživao tri pune godine. O bugarskim zločinima zna se mnogo a ne malo, iako istraživanja nisu privedena kraju. Kako je moguće da se samo sa 200 primeraka tiraža ovog zbornika upozna javnost o zločinima Bugara, o kojima „nigde drugde ne može da se pročita“, osim u priređenim dokumentima istorika Milovana, a njih je, ponavljam, svega 32! Tiraž ne može da pokrije ni potrebe biblioteka u Srbiji, a notorna je neistina da se o bugarskim zlodelima samo iz njegove knjige može da sazna.

Povesnik P. hvali se jednim bugarskim dokumentom iz srpskog arhiva, a Milivoje Perović je iskoristio, u svojoj knjizi, stotine bugarskih dokumenata iz bugarskih arhiva, i u njima ima daleko više podataka o zločinima nego kod istoričara P.

Gospodin Milovan piše da se on sa izdavačem ove knjižice, od svega 32 dokumenta, potrudio da ovu „važnu i tešku temu stradanja srpskog naroda 1915–1918. približe javnosti“. Komično i sasvim neuverljivo. Srbija je izgubila više od milion i dvesta hiljada stanovnika, prema zvaničnim podacima, a italijanski povesnik pokušava da ovaj pregolem problem, u kojem su bugarska zlodela bila bitan činilac, predstavi samo sa 32 dokumenta. Ovo je još jedan pokušaj relativizovanja srpskih žrtava u Prvom svetskom ratu. Kada ozbiljan istoričar tvrdi da je neka tema osetljiva, teška i važna, kao istraživač P., njoj se mora pristupiti ozbiljnije, sadržajnije i potpunije, a ne ovlašnim izborom premalog broja dokumenata. Ne može se ovim sićušnim delom zaseniti ni srpska prostota, a kamoli oni koji o ovome nešto znaju.

Na kraju odgovora povesnik P. me optužuje još i za „lični revanšizam“, a mi, niti smo se ikada videli, niti popričali, niti sporili o bilo čemu, pa nije suvišno upitati se o kakvom i čijem se revašizmu radi. Potom je nastavio sa optužbama po raznim osnovama, koje nemaju nikakve veze s tekstom koji sam objavio u Danasu, kao što su pitanje mog izbora u SANU, teksta o Miri Radojević, kasi u Državnom arhivu Srbije, pa čak i ideoloških – da sam „velikan srpskog nacionalizma“. Sve to nema blage veze sa ovom polemikom, pa ostavljam čitaocima da prosuđuju čiji je tekst, „Ljutića“ ili P., napisan „iz ličnih a ne naučnih potreba“? Uporedite ove tvrdnje s rečima koje sam naveo na početku ovog teksta o istoriku P. pa sudite o čijoj se taštini, ljubomori i mržnji ovde radi – autora „ogromnog broja važnih istoriografskih dela“ i srpskog nacionaliste ili o klimavom, neuverljivom i internacionalnom „nezavisnom istoričaru“ (tako piše na sajtu njegovog Centra).

Od brojnih primedaba datih u mojoj kritici, istoričar P. nije odgovorio ni na jednu, stoga ga podsećam da su predmet spora bugarski zločini, a ne ja i kojekakva direktorska mesta, budući da sam penzioner već više godina. Oponent P. ni u svom utuku nije odgovorio zašto je baš odabrao 32 dokumenta za predstavljanje bugarskih zverstava u Srbiji, i s kojim razlogom. Od zlodela Bugara, posredstvom mene, dosegao je do današnje srpske političke žabokrečine, braneći položaj dvojice direktora, jednog muzeja i jednog arhiva, i brigom o slavnoj vedeti SANU. Pustite Ristića, Perišića i Radojević da se sami brane i polemišu, budući da nisu ni maloletni ni maloumni. Sačuvajte, bar malo, italijanskog dostojanstva i manite se uloge iznajmljenog portparola.

Ne ispovedam se ni pred kim, pa ni pred istorikom P., o svom radu i o radu Katedre za istoriju srpskog naroda u novom veku, ali se obavezujem da o feudalizmu srpske istoriografije napišem poseban tekst.

Što se tiče Muzeja žrtava genocida ,dovoljno je reći da nije odgovorio svojoj nameni, što svedoče brojni tekstovi o ovoj ustanovi, njenom radu i njenim upravnicima. Ostajem uveren da Muzej nije postigao rezultat vredan pažnje objavljivanjem ove knjižice povesnika P., koja relativizuje srpske žrtve u Prvom svetskom ratu. Samo iz tog razloga sam napisao prethodni i ovaj tekst, ja, Radoš LJušić, srpski nacionalista, od čijeg nacionalizma nikoga nije zabolela glava. Kolega P., zapitajte se kako bih ja prošao u Italiji da sam napisao da ste Vi velikan italijanskg revanšizma ili, ne daj bože, fašizma!

Autor je profesor univerziteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.