Od mržnje do pseudonauke

Vesna Rakić-Vodinelić U poslednjih nekoliko meseci postepeno se uobličavaju odluke o inkriminaciji osporavanja zločina genocida, ratnih zločina i zločina protiv humanitarnog prava – na globalnom (Ujedinjene nacije, naročito rezolucija Generalne skupštine od 9. XI 2006), kao i na evropskom nivou (nedavni sastanak ministara pravosuđa i unutrašnjih poslova članica EU). Preovladava, dakle, gledište da postojeći međunarodni i unutrašnji pravni izvori kojima se inkriminiše širenje raznih oblika mržnje (rasne, etničke, verske itd. – kolokvijalno – govor mržnje) nisu dovoljni, da su previše opšti, te da je zato potrebno, kao posebno krivično delo, propisati osporavanje dokazanog genocida, ratnog zločina ili zločina protiv humanitarnog prava. Kad o tome budu doneseni odgovarajući akti EU i država članica, zabrana osporavanja genocida će postati ono što zovemo evropskim standardom.
Da li je ovakav standard potreban/neophodan/preporučiv i u Srbiji? Ne pretendujem da odgovorim na ovo pitanje, ali mislim da se u zemlji, u kojoj je poklič: „Nož, žica, Srebrenica“, ne samo nekažnjiv, nego na žalost i prihvatljiv, mora otvoriti javna debata o krivičnopravnom značaju poricanja ratnih zločina učinjenih u ratovima 1991-1999. na području bivše Jugoslavije.
U istu pravnu tipologiju u koju spada poricanje ratnih zločina u bivšoj Jugoslaviji, spada i poricanje holokausta u raznim zemljama, pa su pravna iskustva do kojih se došlo negiranjem holokausta važna lekcija za zakonodavno telo Srbije, ako jednom odluči da se pozabavi ovim pitanjem.
Teritorijalno posmatrano, uočavaju se tri jaka centra osporavanja holokausta: Severna Amerika, tj. SAD i Kanada, Zapadna Evropa i Srednji istok (naročito Iran, Irak i neke arapske države). U novije vreme i izvesni politički pokreti u Južnoj Americi, kao i neke institucije u Ruskoj Federaciji, upisuju se u ovu osnovnu geografsku sliku. U SAD postoji značajan broj pojedinaca, a i institucija koje decenijama osporavaju holokaust, tako da se u delima koja se bave fenomenom negiranja holokausta svi oni označavaju kao pokret osporavanja (dok sami osporavatelji sebe nazivaju vrednosno neutralno – revizionistima holokausta). Ovde navodim samo ona imena i institucije koje su rodonačelnici pokreta negiranja holokausta: H. E. Barns (Barns), V. Karto (W. Carto), D. Hogan (Hoggan – šezdesetih godina objavio je dve knjige kojima osporava holokaust), M. Veber (Weber). Neki od njih su osnivači određenih „osporavačkih“ institucija: Instituta za reviziju istorije (IHR) i CODOH (Commitee for Open Debate on the Holocaust – Komitet za javnu debatu o holokaustu), kao i specijalizovanog časopisa Barns Review. Istaknutim predstavnicima pokreta u Kanadi smatraju se J. Kigstra (Keegstra) i K. MEKVEI (MCVAY). U evropskim državama, najpoznatiji pripadnici ovog pokreta jesu: D. Ajrving (Irving) u V. Britaniji; u Francuskoj – P. Rasanije (Rassanier) i R. Forison (Faurisson), a u Nemačkoj E. Cindel (Zuendel). Najpoznatiji rodonačelnik ovog pokreta na Srednjem istoku je iranski predsednik Ahmadinedžad. Zanimljiv je podatak da moskovski Institut za orijentalne studije promoviše tvrdnje o tajnim vezama između nacista i cionističkog vođstva, što, navodno, osporava osnovanost istorijskih nalaza o holokaustu; ova teza eskalirala je osamdesetih godina prilikom pripreme i izrade jedne doktorske disertacije čiji je mentor bio J. Primakov.
„Trendovi“ osporavanja se mogu grubo podeliti na „zavereničke“, „faktičke“ i „pravosudne“ (nazivi nisu preuzeti iz relevantne literature, tj. ova klasifikacija je moja). Mnogo bi prostora zauzelo izlaganje, obrazlaganje i navođenje argumenata i protivargumenata, kao i replika za sve pojavne oblike u okviru nabrojanih glavnih „trendova“. Najkraće rečeno, u „zavereničke“ trendove osporavanja holokausta spada klasičan antisemitski repertoar koji se može sažeti u korpus brojnih dela antisemitske teorije zavere. „Faktički trendovi“ osporavanja sastoje se u brojnim pseudonaučnim (kvaziistorijskim, tehnološkim, matematičkim, itd.) tezama i tvrdnjama – počev od onih da u koncentracionim logorima gasnih komora uopšte nije bilo, preko tvrdnji da milionski broj ubijenih Jevreja nije mogao biti spaljen u krematorijumima, jer oni ili nisu imali dovoljan „kapacitet“ ili nije bilo dovoljno energije da se kremira toliki broj tela, do tvrdnji da Jevreje zapravo uopšte nisu ubijali nemački nacisti, nego pripadnici nekih drugih naroda. „Pravosudni trendovi“ nisu vezani samo za osporavanje legitimnosti i legalnosti suđenja u Nirnbergu, već i za apstraktno problematizovanje dokaza: neki negatori tvrde da se tvrdnje o holokaustu zasnivaju na svedočenjima preživelih logoraša, zato što navodno nema materijalnih dokaza, dok drugi, naprotiv, tvrde na nema uopšte ili nema dovoljno ubedljivih svedočenja neposrednih svedoka.
Oblike u kojima se ispoljava negiranje holokausta klasifikujem (preko kriterijuma medija) na sledeće: neposrednu negaciju, pseudonaučno osporavanje i osporavanje putem interneta. Neposredna negacija je gotovo neodvojiva od širenja rasne, nacionalne, verske mržnje i može se preduzeti javno (u medijima, na javnim skupovima, uključujući tu i nastavu u školama i na fakultetima), kao i nejavno. Iz razloga kojima se ovde neću detaljno baviti, ovakav vid negacije holokausta se obično podvodi pod opšte krivično delo širenja mržnje ili širenja lažnih uznemirujućih vesti (tamo gde postoji odgovarajuća inkriminacija). Pseudonaučno osporavanje je ono koje se sprovodi u delima koja imaju formalno stručni ili naučni karakter, tj. koja su snabdevena naučnom aparaturom, citiranjem ili pozivanjem na druga dela ili svedočanstva i u kojima se stavovi izlažu bez vidljivih emocija, a ideološko stanovište autora se prikriva ili ostaje u pozadini, dok je obrada fenomena očigledno ili prikriveno nepotpuna, tj. jednostrana, ili pak zasnovana na izmišljenoj, ili netačnoj ili neznalačkoj argumentaciji. Osporavanje putem interneta je sadržinski raznoliko – od direktnog govora mržnje, do pseudonaučnog diskursa, ali medij je taj koji ovaj vid negacije čini pravno specifičnim.
U dosadašnjim pravnim iskustvima, napori onih koji se zalažu za inkriminaciju osporavanja holokausta, kao i onih koji se tome protive uglavnom su bili koncentrisani na pseudonaučno osporavanje i na osporavanje putem interneta.
Reakcije zakonodavaca u uporednom pravu su različite. Osnovni pravni problem inkriminacije osporavanja holokausta (i ratnih zločina uopšte) leži u pitanju da li bi inkriminacija osporavanja predstavljala dopušteno ili nedopušteno ograničenje slobode izražavanja. A ova sloboda – nesumnjivo – jeste jedan od temelja demokratije. U ovom pogledu postoje značajne razlike između američkog i evropskog pristupa. Pozivanjem na Prvi amandman Ustava SAD, ograničenje slobode izražavanja dopušteno je pod krajnje restriktivnim uslovima, tj. samo onda kada bi vršenje ove slobode dovelo do „nesumnjive i neposredne opasnosti“ od nasilja. Međutim, iako tamo nema zakona koji bi zabranio poricanje holokausta, ne treba pogrešno misliti da nikakve zaštite žrtava holokausta nema niti da nije bilo sudskih sporova koji bi bili povezani sa osporavanjem holokausta. Indirektno, pitanje osporavanja je bilo predmet sudskih sporova povodom slobode medija. Ali bilo je sudskih postupaka u kojima je negiranje holokausta bilo neposredan predmet spora.
Dva sudska postupka koja su bila neposredno vezana za osporavanje holokausta u SAD, poznata su kao slučaj Mermelstin (Mermelstein). Naime, Institut za reviziju istorije je poveo kampanju osporavanja holokausta ponudivši nagradu onome ko dokaže da su članovi njegove porodice ubijeni u gasnoj komori u koncentracionom logoru. Mermelstin je pružio dokaze, ali obećana nagrada mu nije isplaćena. Potom je pokrenuo sudski postupak radi isplate nagrade i uspeo u njemu. Međutim, ono što je bitno u ovom slučaju jeste da je Mermelstin, pored utuženja obećane nagrade, tražio naknadu nematerijalne štete i u tom zahtevu uspeo.
Nastavlja se