Od naivnog optimizma do vanrednog stanja

Srbija je, zbog krize izazvane pandemijom virusa korona, prešla iz ‘idiličnog’ mirnodopskog u (od 15. marta) vanredno stanje – četvrto od 1991. godine. Ni ratovi nas nisu mimoišli.

Očito je da ova zemlja, neretko, prolazi kroz teške periode i nevolje. Najčešće nismo izvlačili pouke. Hoćemo li ovog puta, kada pošast prođe – pokazaće vreme. Aktuelne okolnosti su iskušenje za sve nas.

Nesporno je – visokorizični asimetrični bezbednosni izazovi, rizici i pretnje za društvo naroda lako prelaze granice i čine države ranjivim i nedovoljno sposobnim da im se same suprotstave. Upravo se uveravamo u njihovu (ne)moć i posledice (za sada, po život i zdravlje ljudi) koje uzrokuje globalno rasprostranjeni virus.

Proteklih meseci, situacija u svetu i regionu upućivala je na opsežna predviđanja struke, neophodnu dozu opreza i pripremu, koja je kod nas zakasnila.

Naime, stručna i politička ‘elita’ je, do uvođenja vanrednog stanja, pokazala pomanjkanje osećaja za ozbiljnost pretnje po zdravlje i živote građana.

Umesto odgovornog i proaktivnog pristupa, rukovodilac Klinike za infektivne i tropske bolesti KCS, krajem februara, saopštava da je zdravstveni sistem spreman za svaki, pa i najcrnji, scenario odbrane u slučaju širenja virusa.

U istom periodu, ministar zdravlja uverava javnost da su sprovedene sve preporuke SZO i da nema mesta panici. Obećava brz pronalazak vakcine?

Nonšalantni pulmolog je sugerisao odlazak žena u šoping u Milano, dok su pojedini epidemiolozi tvrdili da su deca i žene zaštićeni, a predsednik države da u svetu 25 puta više ljudi umire od ujeda komarca nego od koronavirusa.

Ubrzo se ispostavilo da su, u startu, napravljeni neadekvatni koraci, da je ‘vrag odneo šalu’ (koju građani nisu razumeli) i da je ‘nevidljivi neprijatelj’ dočekan, prilično, nespremno.

I sam predsednik je, na jednoj od konferenciji za medije, rekao da je napravljeno dosta gluposti – od proslava do drugih neodgovornih stvari, ne navodeći o kojim glupostima i neodgovornim stvarima se radi.

Moguće da su to događaji između 1. i 6. marta – raspisivanje parlamentarnih izbora i prikupljanje potpisa podrške pojedinim izbornim listama, iako su već otkrivena (1. i 3. a obznanjena tek 6. marta) dva slučaja infekcije u Srbiji.

U potonjim danima, postepeno se menjao odnos prema nastupajućem „neprijatelju“, jer se situacija usložnjavala.

Usledilo je upućivanje apela za razumevanje i pomoć i traženje rešenja u hodu da bi, po (izuzetnom) proglašenju vanrednog stanja (koje može potrajati i do 90 dana), doneto više nedovoljno odmerenih odluka koje su, ubrzo dopunjavane, pojašnjavane ili menjane. Cela država je postala ‘zaštićena zona’.

Kod donosioca odluka prevladalo je uverenje da je najbolje inicirati strah, jer će to dovesti do smanjenja rizika. Umesto aktiviranja rezervnog sastava civilne zaštite i drugih snaga odbrane (kada već nije, prethodno, proglašena vanredna situacija), počelo je fabrikovanje utisaka o ličnoj i kolektivnoj (ne)bezbednosti i amneziranje, donedavnog, naivnog optimizma ‘Kriznog štaba za suzbijanje zarazne bolesti Covid 19’.

Kulminacija je osuda ljudi koji su se, igrom životnih okolnosti, našli u belom svetu i iz nužde vratili u svoju zemlju.

Vanredno stanje je dobilo i neprimerenu dimenziju. Naime, u jeku pandemije, ono nije osujetilo plan državnog vrha za samopromociju i trošak budžetskih sredstava za stvaranje privida nedostižne važnosti i merenje sopstvene popularnosti.

Pogotovu za ministra odbrane, koji ne propušta priliku da podseti građane na vremena kada je sistem odbrane urušavan (planski i namerno), ovo je još jedna prilika da obuče ‘zaštitno-tehničku’ uniformu (?) i, u skladu sa naređenjima ‘vrhovnog komandanta’, po svaku cenu, ispolji ‘umeće’ u rukovođenju sistemom, sa kojim se saživeo.

Ministrovo samopouzdanje je nemerljivo iracionalno, potencijalno i štetno. Ogleda se i u izjavi da, pored toga što obezbeđuje zdravstvene centre, 17 migrantskih centara, što je izašla na granicu i ulice, što postavlja karantine i pruža zdravstvene usluge, vojska nije izgubila ni delić borbenih sposobnosti (?). Zar desetine inficiranih i stotine pripadnika VS u samoizolaciji nije osipanje i onako nedovoljnih ljudskih resursa?

Zar nepopunjenost VS aktivnom rezervom ne utiče na mogućnosti izvršenja dodeljenih zadataka? Zašto su onda, na Beogradskom sajmu, u nedostatku vojnika, krevete sklapali i oficiri i podoficiri?

Imajući u vidu povezanost bezbednosnih izazova i izvesnost da jedna vrsta opasnosti povećava rizik od druge, nameće se pitanje ministru – ima li Srbija sistem odbrane koji ima kapacitete da se, osloncem na sopstvene snage i sredstva, suprotstavi višedimenzionalnom ugrožavanju nacionalne bezbednosti?

Uočljiv je nedostatak politike koja daje odgovore na važna pitanja (poput – zašto pojedine medicinske ustanove imaju više bolesnog medicinskog osoblja od pacijenata?).

Umesto toga, zvaničnici, svakodnevno, preuzimaju više nadležnosti i ovlašćenja nego što im, po Ustavu i zakonima, pripada i traže krivca – za sve, pa i za sopstvene propuste u upravljanju krizom.

Ova situacija je doprinela da se uvide mnoge slabosti i zavisnost od međunarodne pomoći, da se sagleda visok nivo opštosti strateških dokumenata, te nedorečenost i neusaglašenost zakonskih i podzakonskih akata, ali i odstupanje od postupanja po planskim dokumentima.

Vanredno stanje je povod za razmišljanje i preispitivanje pojedinačnih rešenja.

Trezveno analizirajući – klimatska i migraciona kriza, terorizam, organizovani i visokotehnološki kriminal, degradacija životne sredine, energetska zavisnost,… su ne manje bitne pretnje od aktuelne.

No, nije danas vreme za mudrovanje o ‘osnovanim’ sumnjama u namere skrivenih centara moći, niti je ovo tema na kojoj bilo ko treba da inkasira političke poene.

Nije ni prilika za nastavak međustranačkih trvenja. Vreme je za pribranost, strpljenje, humanost, požrtvovanost. Vreme je da slušamo odgovorne i nadležne stručnjake, osposobljavane za ovo što nas je zadesilo. A kad ‘rat’ prođe, a proći će, onda ćemo da analiziramo šta se, kako i na koji način štitilo. Nadajmo se povratku na ono što je, zaista, važno i prioritetno u životu!

Autor je general-potpukovnik u penziji, zamenik predsednika Saveta za strateške politike