Od pijanstva do otrežnjenja

Jovana je dolazila kod njega u stan blago okupana maslinovim uljem. Cela. Glatka, tamnoputa crnkica. Sramežljivo „gužvajući“ nosić, šireći oko sebe mladalačku vedrinu i radoznalost, sočno leto. Moderno stepenasto ošišana, tanka, zgodna, sva tanana. Omiljena joj boja – terakot. Naglašenih, visokih grudi i usta punih pravilnih krupnih zuba s jedva istaknutom vilicom. Egzotična simfonija senzibiliteta. Kad god bi se viđali, spektakularno i nezaboravno se useljavala u njegov čvrsti zagrljaj. Kao da je tamo nalazila zaštitu od okoline u kojoj nije odrastala, koja joj je bila i ostala tuđa. Razmenjivali su nežnosti kao da nešto otimaju od svih drugih. Bilo je u njima dvoma neke pospane, za(o)stale tuge koju su lečili telesnom prisnošću. I međusobnog poverenja. Sklanjali su se od mnoštva, izbegavali gužvu. Zbog njegove relativne javne prepoznatljivosti i upadljive razlike u njihovim godinama. Živela je za vreme studija kao podstanar blizu Bajlonijeve pijace. Trebalo joj je najviše petnaestak minuta pešice da stigne do njegove adrese. Ne više od jednoga sata od kada bi je poz(i)vao da se nađu, ma u kom se delu grada tada bila zatekla. Retko su izlazili u restoran na večeru, nikada u centru. Povremeno je u njegovom stanu pripremala pastu ili pravila bogat omlet. Ili zapečene komplet lepinje s kajmakom i „pretopom“ iz svog užičkog kraja. Pijanstvo njihove romanse beše bajkovito. Jovana, njegova vatrena „partnerka/panterka“ (varijacija Zorana Rankića), strpljivo je čekala, verovala da će taj njihov odnos prerasti u nešto sadržajnije i trajnije. No, kao da behu jača određena spoljna ograničenja, predrasude i prepreke. Pritom, on se nije do kraja bio oporavio od prethodne duge, propale veze – a ona je u njemu tražila ono što po svoj prilici nije bio u stanju da joj u potpunosti pruži. Bar ne u to vreme. Kajanje je kad postaneš svestan da si sâm upropastio sopstveno nadanje.

Za promenu, pomisli da je lek u učestalom druženju sa Stanislavom, damom iz njegove generacije. S naočarima uskih okvira i punđom. Svedenog ukusa, ortodoksna profesorka, vodila je veoma računa o svom izgledu i oblačenju. Predstavljala je malu enciklopediju plemenitosti, prefinjenosti, kulture, znanja i načitanosti. Bila je očarana Umbertom Ekom i njegovim spisateljskim biserima Ime ruže i Fukoovim klatnom. Dragocena behu njena tumačenja stila i poruka Prusta, Kamija, pa i Simon de Bovoar. Sviđao joj se i Apdajkov ciklus o Zeki Angstromu, dok je on davao prednost Kunderi iz njegovog ranog i zrelog češkog peroda. U beletristici su je privlačili psihološki slojevi likova i uticaj društvenih okolnosti na njih. Oboje su bili impresionirani Margaretom Diras – u prvom redu knjigama Bol i Stvarni život, i Žozeom Saramagom – njegovim romanom Sedam sunaca i sedam mesečina. Od domaćih pisaca zavodio ih je – pored Krleže, Andrića, Meše, Kiša i Pekića – naročito Aleksandar Tišma. Inače, Stanislava nikada nije zalazila kod njega kući, niti on kod nje. Odlazili su katkad u pozorište i bioskop. Živela je sama s majkom. Plašio se da se ne ugasi njihovo prijateljstvo ako bi je pozvao da otputuju negde, ili čak da počnu da žive zajedno. Između njih se nije rodila ona čuvena „hemija“. Uprkos srodnim interesovanjima i pojednim karakternim srodnostima – preovladavaše uzdržanost i ozbiljnost.

Nešto kasnije, jednog septembra ušla je u njegov život Gordana. Umerena, prilagodljiva i postojana, njemu privržena. „Najvažnije je da je neko dobar čovek“, govorila je njegova ujna Branka. Avaj, Gordana nije imala onu veličanstvenu posebnost koja je i Jovanu i Stanislavu ponaosob krasila. Ali njeni „aduti“ behu zrelost vremena za životnu prekretnicu, njegova nezadovoljstva prošlošću i zasićenost svim i svačim – možda i potreba za stabilnim porodičnim gnezdom. Osim privremenog „podvlačenja crte“ i preispitivanja sopstvenog života „koji nije postao ono što je trebalo da bude“ (Bernhard Šlink), malo šta mu se pamtljivo – ne samo strasno nego i duboko intelektualno – u razdoblju s Gordanom desilo. Te joj je, sa osećajem čežnje za neostvarenim, pošao nanovo u susret.

Doista, izgleda da je sreća uvek „negde drugde“ (Kundera) gde mi nismo – najčešće upravo na onoj, stvarnoj ili umišljenoj, „drugoj obali“. A kada do nje s mukom možda i dospeš, uz nju pristaneš, na nju se iskrcaš i njome zakoračaš – pa gledajući odatle, varljivo pomisliš: da nije sreća ipak ostala iza tebe, tamo nasuprot, odakle si upravo stigao?! (Što svojevremeno posumnjaše brojni, primerice reditelj i književnik Vuk Vučo, i Slobodan Melentijević, moj najbolji prijatelj, ranije moreplovac koji već više godina živi u Nju Džersiju.) Ili je ona na nekom sledećem, trećem – tebi u tom trenutku nepoznatom, odnosno teško dostižnom mestu? Ka kojem – budeš li razočaran svim onim pređašnjim – neizostavno opet treba hrliti! Naše utočište, emotivno ili/i duhovno – ima li ga uopšte, nije valjda ono fikcija? – negde bi ipak trebalo da postoji. Ako ne baš, uvek i za mnoge – što se tiče dospevanja do romantične, obostrane, velike i održive ljubavi – ono „makar“ do nečeg lepog i istinski ljudskog. Ili se tô „mesto“ jednostavno naziva – otrežnjenje?! Pravovremeno doživljeno, znatno verovatnije kasno, pa i za većinu – prekasno.

„… ali u njenom osmehu video sam ono za čim svi tragamo, ono prepoznavanje u očima potpuno nepoznate osobe. Sličicu mogućeg drugačijeg života. Neuhvatljivi nagoveštaj izlaza“ (Toni Parsons).

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu