Foto: FreepikOvih dana objavljeno je da su Užičani promenili imena nekim svojim ulicama. Jednoj od njih dali su ime slikara Pabla Pikasa. S punim razumevanjem i oduševljenjem pozdravila sam ovu neobičnost mojih pomalo starovremenih zemljaka. Ne samo zato što sam shvatila da Užičani na ovaj način prave brze korake ka Evropi.
Kad sam bila maturantkinja užičke gimnazije, naslov mog rada na završnom ispitu bio je Pablo Pikaso. Plus razvojna linija slikarstva u 20. veku. Moji profesori prihvatili su ovu temu, iako su se moji drugovi listom opredeljivali za druge.
Na primer, o Svetozaru Markoviću, Nikoli Tesli, patrijarhalnom stavu pisaca u domaćoj lektiri itd. Moja preokupacija bila je da studiram slikarstvo i da je moj otac bio istog mišljenja, sada bih verovatno bila slikarka, a ne zaboravljena spisateljica devet proznih knjiga, objavljenih kod najznačajnijih beogradskih izdavača.
Nekako s ovom vešću o Pikasu setih se još jednog užičkog čina iznenađenja, naglog uklanjanja Titovog spomenika s centralnog mesta na Trgu partizana, jednog od najlepših trgova u Jugoslaviji, čijem je otvaranju prisustvovao Tito lično. Bio je veličanstven spomenik i pristajao je mestu na kome se nalazio. Dugo je to mesto odjekivalo prazninom pošto su ga Užičani smestili u zaleđe užičkog Narodnog muzeja.
Od tad do danas mnogo toga se dogodilo. Mnogo nečasnih primedaba upućeno je Titovoj ličnosti i njegovom delu. Samo što nije rečeno da su mu ruke bile u krvi do lakata. Nije se valjda moglo dotle ići. Svako kome je stalo do istine, a želi da napravi otklon od protivurečnih javnih ocena i iskorači iz indoktriniranog školskog gradiva, on traga za čistim izvorima i saznanjima o tom vremenu.
Da ne okolišam, i mene su uvek zanimale naše ratne sudbine. Imala sam sreću da temeljno zadovoljim svoju radoznalost o vremenu Drugog svetskog rata. Pre tri godine došao mi je do ruku Dnevnik Vladimira Velebita u izdanju hrvatske Frakture iz Zaprešića, štampane 2016. godine, s predgovorom priređivača i istoričara Tvrtka Jakovine.
Ko je nekad čuo živu reč istoričara Jakovine mogao se uveriti u objektivnost i naučnost njegovih stavova. Za Velebita Jakovina kaže da je prezirao dogmu, bio čvrst i dosledan čovek. Bolele su ga nepravde, nisu ga zanimale nacionalne razlike i da bi u otvorenoj evropskoj državi bio puno više od istorijske ličnosti. Bio je neko ko nadilazi sadašnjost i neko ko je putokaz za bolju budućnost.
Još je mnogo drugih istorijski relevantnih podataka koje pozivaju na poverenje u susretu s ovim štivom. Cela ratna epopeja, lik Josipa Broza, kao i mnogih drugih istorijskih ličnosti od Draže do Čerčila, dati su bez ulepšavanja.
Knjiga je iznedrila dosta nepoznatih okolnosti, oko kojih se još nagađa, na primer smrt Ive Lole Ribara, Đilasovih samovoljnih odluka, pa i Titovih ljudskih slabosti. Pravo je uživanje čitati Dnevnik Vladimira Velebita. Budući istoričari bi trebalo da ga obavezno pročitaju i pored povećeg obima.
Velike istorijske ličnosti i umetnici redovno su obavijeni velom misterije i nagađanja, dodavanja i oduzimanja. U prirodi čoveka je, bio on toga svestan ili ne, da gradi priču. Ne mareći uvek za njene odjeke i koliko zagađuje stvarnost u kojoj ljudi žive.
Pogledajmo kakva je naša stvarnost sada. Rastrzani smo raznim političkim stavovima, građani se priklanjaju jednom neurotičnom vođi. Život je kratak, a nove generacije su s pravom nezadovoljne. Dobro bi bilo da još jednom preoremo njive naše prošlosti i da iz njih ne vadimo samo trule plodove.
Ima tu još mnogo zdrave pameti. Da nam se ne dešava da na očigled preteće propasti ukrajinskog naroda mi budemo na strani jednog tiranina, naravno ne svi listom.
Sećamo li se Pikasove Gernike, likovne freske kojom je opisano stradanje njegovih zemljaka u Španskom ratu? Kako bi nas on pogledao?
Autorka je novinarka i spisateljica
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
