Od poštene do veštačke inteligencije: Lični stav Radiše Dragićevića

Smatrajući da „ništa ne zna“, rekao sam mu da sam do juče igrao fudbal sa decom. Jednoga jutra, četiri godine kasnije, iznenada, jedva sam mogao da ustanem iz kreveta i prohodam, a bol u preponama (naročito levoj) pojačava se iz dana u dan. Bojim se da će se tako ostvariti lekarevo na otpustu, da ću doći kod njega da ga molim.

Uz to, osećam već da mi polako otkazuju i zubi pa će možda, posle kukova ili pre, da se u moje već dosta načeto telo usadi još jedan veštački deo.

Useliće se u mene, eto, i ti bescementni kukovi (dobri su, kako reče ortoped, samo možda neće ostati noge iste dužine); pod moja istrošena nepca naseliće se možda i krupne biserno bele „kastanjete“ pa ću imati osmeh širi i blistaviji od onog bradatog iluzioniste pod Hipokratovom zakletvom koji nas je pred kovid 19 slao kolektivno u Trst na šoping.

Razumljivo je da s godinama određeni delovi naših tela gube funkcionalnost, a uteha je što nauka i medicina napreduju pa se danas gotovo svaki naš deo može zameniti veštačkim, od ekstremiteta do polnih i disajnih organa, čak i srca – jer postoji veštačko. Jedino, do današnjeg doba (mada bi svako, da je to moguće, ponovo izabrao svoju) nije bila moguća veštačka inteligencija.

Inteligencija je, veli sveznajuća Wikipedia, u najkraćem „mentalna osobina koja se sastoji od više sposobnosti: učenje iz iskustva, adaptiranje na nove situacije, shvatanje i razumijevanje novih situacija i korišćenja stečenog znanja u interakciji sa okruženjem“, ali je teško u jednoj ovako sažetoj definiciji objasniti i razumeti u potpunosti njen pojam.

Za neke predobre i prepoštene ljude ne može se sa punom opravdanošću reći da su inteligentni – nasuprot, neke osobe na najvišim zvanjima i funkcijama, koje su nanele velika zla, ne mogu se smatrati inteligentnim.

Uz ovako kratku definiciju inteligencije ide i kraće ime za inteligenciju – um. A on se (um) može kvalifikovati na dva načina: zdrav i bolestan.

U neka ranija vremena postojao je i termin „poštena ineligencija“, ali se vezivao za učene ljude bliske vlastima i sistemu, što bi danas u tu kategoriju moglo da svrsta Orlića, Jovanova, Martinovića, Vesića, … pa možda i Koluviju.

No, kako se u našoj Srbijici događaju čuda – desilo se i ovo poslednje: osumnjičeni za genijalnost, čiji IQ najmanje dvostruko nadmašuje vrednosti julskih temperatura, Ž. M. (56), nakon otkrića spasonosnog leka protiv svetske pošasti poznate kao kovid 19 (ozonizacija), i najnovijih naučnih dostignuća u sferi savremenih ratovanja na dugme i propelere (dron) za potrebe naše vojske kad se za koji dan na Kosovo vrati (i za potrebe brojanja protestanata u glavu), izumeo je i veštačku inteligenciju – najpre oličenu u liku rodno ravnopravnog člana M. T. (49), PR stranke kupljene od nepouzdanog glavatog bradonje D. B. (48), a potom u liku generecijski (i ne samo generacijski) bliskog mu osumnjičenog za vođu opozicije, D. Đ. (56), najavljujući potom i nove takve veštačke primerke u likovima kakvi su vršnjak A. J. Ć. (56) i naknadno umna seda starina sa crnim čuperkom B. T. (65)…

Uspeo je da tu veštačku inteligenciju, smeštajući je u kanal Glavna TV koji neće imati nijednog zaposlenog, prijavi samo dan ranije od A. B. (47), osumnjičene da vrši funkciju premijera, koja je najavila automobil bez vozača, tzv. vozilo stepena tri.

No, osumnjičeni Ž. M. (56) je uz pomoć mentora, koga sam u prethodnim tekstovima navodio kao Ovo, poput čipa koji je nevidljivo i tajno inplementiran svakome vakcinisanom, već instalirao veštačku inteligenciju u hiljade, u stotine hiljada glava malih ljudi – ljudi kojima je ova vlast uz većinu materijalnog oduzela gotovo u potpunosti i ono duhovno; ono malo pameti i razuma, što su tokom godina mučnog života sticali, preselila je niže u želudac pretvarajući ga tako ne u misleći već u instinktivni ogran, a u mozgove instalirala ovaj tragikomičan lik i reči koje Ovo recituje idući od jedne kamere pred drugu, sa kineskom tablom ispod miške; reči koje odzvanjaju poput onih viknutih u praznoj bačvi.

Jedino je u takvoj masi moglo biti uspešno instalirano sve veštačko: i veštačke emocije, i veštačko društvo, i veštačke institucije, konačno – veštačka država.

Neki ovu našu stvarnost, ovaj naš svet nazivaju paralelnom stvarnošću, nekakvim paralelnim svetom, i greše. Jer kod paralelnog postoji komparativnost – mogućnost da možete bar baciti pogled na to što je opcija, što je normalnost. Ovde zaista ne postoji paralelna stvarnost.

Postoji samo ova jedna jedina stvarnost u kojoj smo zaglavljeni i utopljeni kao u živo blato; stvarnost u kojoj se nije poželjno batrgati zbog izvesnog dubljeg potonuća.

Postoji opšta propast protiv koje, izgleda, nema leka. U stvarima koje nas okružuju, u likovima raznolikih životnih uzrasta, zatupljenih i zatrovanih, koji u Ovome, a uz pomoć osumnjičenog za genijalnost, Ž. M. (56), vide novog Mojsija koji će ih, kad rastvori golemo burno more, kroz prolaz između Istočne i Zapadne obale konačno dovesti u obećano veštačko Zlatno doba: automobila bez vozača, televizije bez zaposlenih, fabrika bez radnika, brakova bez partnera, vrtića i škola bez dece.

Nema leka jer Ovo umešno postaje na sve rezistentno – lekovite kolone se proređuju i skraćuju u nemoći, glasovi bune utihnjuju, inteligencija (bar ono za šta se misli da to jeste) uzmiče pred veštačkom, urednici novina uređuju naslovnice u(ne)ređujući pod strahom ili samocenzurom.

Na kraju će se svesti na to da su Koraks i Petričić (redosled rođenja) jedini istinski, iskreni i pravi borci.

A jadna je to zemlja u kojoj se njenu budućnost najviše i bez ostatka bore dva (neka mi oproste – ostarela) barda.

Autor je književnik iz Bora

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.