Od Radiše do Kradiše

Glavni slogan vladajuće stranke u ovoj kampanji je „dela govore“, a udarni simbol te kampanje je bager koji su naprednjaci od milošte nazvali „Radiša“.

On bi verovatno trebalo da personifikuje građevinska pregnuća vladajuće stranke.

I zaista, da ne bude sve negativno, u ovoj našoj zemlji bi svaki značajniji infrastrukturni građevinski projekat trebalo, u najmanju ruku, da bude nagrađen gromoglasnim aplauzom.

Međutim, za taj aplauz neophodno je i to da se ti projekti realizuju na zakonit način, transparentno i domaćinski.

A tu već vlast ne stoji najbolje.

Najblaže rečeno.

I tu dolazimo do onog čuvenog „ali“ koje toliko često sreću kvari.

Prosto je neverovatno da se od tolikih građevinskih infrastrukturnih projekata koji se trenutno rade ogromna većina njih realizuje bez sprovedenog postupka javne nabavke!

Umesto toga, vlast direktno dogovara cenu i realizaciju projekta sa odabranim partnerom, uz potpuno ignorisanje propisa o javnim nabavkama.

A i kod onih retkih projekata kod kojih je formalno sprovedena javna nabavka, to je po pravilu urađeno ili potpuno nezakonito ili bez bilo kakve prave konkurencije između ponuđača.

Da ne bude zabune, ovakva situacija nije karakteristika samo kod infrastrukturnih projekata.

I u drugim privrednim segmentima situacija je slična.

Primera radi, Državna revizorska institucija (DRI) je u svom izveštaju za 2020. godinu utvrdila nepravilnosti u javnim nabavkama kod tri javna preduzeća koja je kontrolisala („Putevi Srbije“, „Elektroprivreda Srbije“ i „Infrastruktura železnice Srbije“) u iznosu od preko 120 milijardi dinara.

Dakle, samo ova tri javna preduzeća su, prema nalazu DRI, tokom 2020. godine nezakonito potrošila više od 1 milijarde evra javnih para!

Zašto je postupak javnih nabavki toliko važan?

Pa, iz najmanje tri razloga.

Prvo, zakonito sprovođenje tog postupka bi trebalo da garantuje domaćinsko raspolaganje javnim novcem.

Jer svaki dinar koji se na taj način uštedi može se preusmeriti za druge namene – npr. za škole, bolnice, univerzitete, veće plate, bolju zdravstvenu zaštitu, efikasniju upravu i za sve one druge stvari koje u ovoj zemlji nisu onakve kakve treba da budu.

Drugo, postupcima javnih nabavki (naravno kada se valjano sprovedu) se sprečava korupcija, jer se javni ugovori dodeljuju najpovoljnijem ponuđaču odabranom u zakonitom i transparentnom postupku.

I treće, kroz sistem javnih nabavki se utiče na formiranje ispravnog vrednosnog sistema u društvu, jer se stvara svest o tome da će posao dobiti najbolji i najefikasniji ponuđač, a ne onaj koji ima najbolju „kombinaciju“.

Zato je potpuno poražavajuća činjenica da je aktuelna vlast potpuno izobičajila primenu Zakona o javnim nabavkama kod projekata iole veće vrednosti.

Ovakvo trošenje milijardi evra javnog novca na netransparentan način, direktnim pogodbama sa odabranim partnerima je ne samo nezakonito, već je i sa moralnog aspekta apsolutno neprihvatljivo.

Jer taj novac koji se tako nedomaćinski troši po pravilu dolazi iz novog javnog zaduživanja naše zemlje.

Nivo javnog duga Srbije je u poslednjih 10 godina porastao za gotovo 15 milijardi evra i danas prelazi neverovatnih 30 milijardi evra!

Ako se novac od tog zaduživanja rasipa kroz nezakonite ugovore i preliva u privatne džepove odabranih i privilegovanih partnera, onda se time zapravo uništava ekonomska budućnost naše dece – koja će te dugove morati da vraćaju!

A ostaće im putevi, pruge, mostovi i druge stvari koje su „plaćene“ višestruko više od onoga koliko zaista vrede.

Zato bi onom bageru sa početka priče više odgovaralo ime „Kradiša“ nego „Radiša“.

Ne zbog poštenih radnika koji časno zarađuju za život radeći na teškim poslovima, već zato što taj bager kada ga prikažu predstavnici vladajuće garniture predstavlja personifikaciju krađe ekonomske budućnosti naše dece!

I još jedna napomena za kraj. Novim Zakonom o javnim nabavkama iz 2019. godine ukinuto je pravilo po kojem su ugovori zaključeni suprotno odredbama tog zakona apsolutno ništavi!

Za one koji nisu pravnici, treba ukazati da o apsolutnoj ništavosti odlučuje sud, na zahtev bilo kog zainteresovanog lica, a pravo na isticanje apsolutne ništavosti ne zastareva.

Umesto toga, sada se takvi ugovori mogu jedino poništiti (tzv. relativna ništavost) i to isključivo odlukom jednog upravnog organa – Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.

Zahtev za poništaj se mora podneti u roku od 60 dana od dana saznanja za razlog poništenja, a najkasnije u roku od šest meseci od dana zaključenja ugovora. Posle toga, se ugovor više ne može poništiti – čak ni rešenjem ove Komisije.

Zato je neophodno pod hitno izmeniti Zakon o javnim nabavkama kako bi se vratilo pravilo o ništavosti ugovora koji su zaključeni suprotno njegovim odredbama.

Pored toga, neophodno je ojačati institucionalne mehanizme za sprovođenje tog zakona (npr. uvođenjem specijalizovanih odeljenja u javnim tužilaštvima koja bi se bavila ovim pitanjima).

Konačno, potrebno je omogućiti i tzv. „privatno sprovođenje“ ovog zakona od strane uzbunjivača koji imaju saznanja o nezakonitim nabavkama i kojima bi trebalo omogućiti da pred sudom podignu tužbu radi utvrđivanja ništavosti ugovora koji je zaključen suprotno odredbama tog zakona.

Naročito, imajući u vidu značaj Zakona o javnim nabavkama trebalo bi predvideti i obaveznu sankciju da dobavljač koji je znao ili morao znati da se ugovor zaključuje suprotno odredbama Zakona o javnim nabavkama mora vratiti u celosti novac koji mu je isplatio naručilac, te da uzbunjivač (tj. tužilac) koji je pokrenuo odnosni sudski postupak ima pravo na nagradu u određenom procentu od tako povraćenog novca koji je bio nezakonito isplaćen (npr. do 30% po uzoru na slična rešenja u SAD).

Konačno, pravo na podnošenje takvih tužbi ne bi zastarevalo i trebalo bi da važi i retroaktivno za ugovore zaključene pre stupanja na snagu tih zakonskih izmena – kako bi se obezbedilo da nijedan ugovor ne izmakne ovom vidu kontrole.

To bi bio jedan veliki korak u smeru normalizacije i pravnog uređenja ovog društva.

Autor je advokat iz Beograda