Od Splita do Jasenovca

Blagosloven bio čas kad vas vidjesmo. Blagoslovena vam svaka stopa bila. Blagoslovene majke koje vas rodiše. Blagoslovena kolijevka koja vas je odnjihala. Blagosloveni opustjeli domovi vaši, koji se u crno zaviše, da nama donesete sunce slobode. Koliko smo čeznuli za ovim časom.

Danas deluju nestvarno ove reči kojima je, 20. novembra 1918, gradonačelnik Splita dr Josip Smodlaka dočekao Srpsku vojsku. Ceo grad bio se izlio na Rivu. Satima se klicalo oslobođenju i ujedinjenju, Srbiji i Jugoslaviji.

Danas, nažalost, ne deluju nimalo nestvarno reči ustaškog stožernika, dr Viktora Gutića, izgovorene krajem aprila 1941.

„Drumovi će naši poželjet Srbalja, al’ Srbalja nigdje biti neće.“

Većina Hrvata 1918. oseća i govori slično što i dr Josip Smodlaka. Većina Hrvata 1941. ne oseća i ne govori što i spomenuti ustaški stožernik, ali se raduje propasti Jugoslavije. Šta je to uzrokovalo dramatični preokret toga naroda u odnosu prema državi čijem su se stvaranju radovali? I u odnosu prema sopstvenoj istoriji, jer je u Zagrebu, a ne u Beogradu, još polovinom devetnaestog veka, rođen politički program o Jugoslaviji?

Od splitske Rive osamnaeste, pa do ustaškog genocida nad Srbima, protekle su samo dvadeset i tri godine. Prema ustaškoj i komunističkoj optužnici, Jasenovac i Jadovno, Glinu i Prebilovce, jame i krečane za pomor Srba u nacističkoj Pavelićevoj državi, izazvala je velikosrpska hegemonija kralja Aleksandra. Hegemonija suverena koji je, osamnaeste, na žrtvenik ujedinjenja sa Hrvatima i Slovencima prineo dve pobedničke kraljevine, Srbiju i Crnu Goru. Hegemonija kralja koji je sprečio italijansku aneksiju Dalmacije. Koji je, u Versaju, oprostio ratne reparacije „austrougarskim Jugoslovenima“, zapadno od Drine i severno od Save i Dunava. Koji je odbio da sudi za ratne zločine „braće“ počinjene u Srbiji i Crnoj Gori. Koji je hiljade oficira, ratnih neprijatelja Srbije i Crne Gore, primio u novostvorenu vojsku Kraljevine Jugoslavije. Koji je ujedinio i himne i grbove Srba, Hrvata i Slovenaca. Hegemonija ujedinitelja i pomiritelja, čiju su glavu pokušavali da skinu i srpski apisovci i komunistički razbojnici. Skinuli su mu je ustaški i bugarski teroristi, unajmljeni od Benita Musolinija.

„Stvorio si Jugoslaviju, ali moraš stvoriti i Jugoslovene“, rekao je Aleksandru, u februaru devetnaeste, u Parizu, američki predsednik Vudro Vilson.

Aleksandar je želeo i nastojao da njegova država postane „balkanska Amerika Jugoslovena“ svih nacija i religija. Uporno je odbijao sve zahteve, a hrvatski su bili najagresivniji, o federalizaciji zemlje po nacionalnim, verskim i plemenskim granicama. „To bi bile mine koje bi jednoga dana raznele državu“, govorio je. „Ako bi se Jugoslavija raspala, oči bismo jedni drugima vadili“, opominjao je nacionalne i verske ideologe.

Da li bi, da nije ubijen, uspeo da stvori „balkansku Ameriku Jugoslovena“? To niko pouzdano ne zna. Izvesno je, međutim, da država ne bi u rasulu dočekala strašnu četrdeset i prvu, da ne bi bilo ni generalskog kobnog puča u Beogradu, ni ustaške Hrvatske, ni genocida, ni komunističke revolucije. Ishod Drugog svetskog rata bio bi isti. Kraljevina Jugoslavija bi preživela i, među prvim državama, pristupila i NATO alijansi i Evropskoj uniji.

Bila bi, nesumnjivo, obnovljena Jugoslavija i da je ishod građanskog rata između komunista i monarhista bio drukčiji. Genocidna i nacistička Hrvatska iz Drugog svetskog rata našla bi se na stubu srama. Denacifikacija bi bila temeljna. Sudovi, knjige, filmovi… pokazali bi hrvatskom narodu i celom svetu satansku utrobu ustaškog zla. Jasenovac bi postao naš Jad Vašem. Ništa, naravno, ne bi moglo da oživi ustaške žrtve, ali ne bi mogla da oživi ni ustaška monstruozna ideologija. I ne bi se, kao u komunističkoj Jugoslaviji, ustaški genocid prekrivao zaboravom, a savest hrvatskog naroda zbog zločina počinjenih u njegovo ime umirivala propagandom o velikosrpskoj hegemoniji kralja Aleksandra, koje nije bilo, i morbidnom simetrijom između hrvatskih ustaša i srpske monarhističke gerile koja se suprotstavila nakaznoj nacističkoj državi Ante Pavelića.

I ta Jugoslavija pridružila bi se NATO savezu i Evropskoj uniji. Ne bi bila ubijena. Ne bi ni bilo devedesetih godina minulog veka. I ne bismo, danas, oči jedni drugima vadili, kako je, proročki, upozoravao Aleksandar.

Autor je predsednik Srpskog pokreta obnove