Od Srebrenice do Batajnice

NJeno bljutavo poricanje, njena nedvosmislena odgovornost i njeno zlurado podržavanje svih osuđenih ratnih zločinaca jeste samo jedan od ključnih temelja nad kojima se stvara jedna izuzetno šizofrena situacija za ovo potonulo društvo.

Kada bismo zanemarili „matorce“, koji su ogrezli u samoobmanu i praznoglavu baljezgariju kako Srbija nije ni za šta kriva, omladina rođena tokom devedesetih godina – ali i ovi klinci nakon petooktobarskih promena, koji već uveliko postaju punoletni – su ubeđeni da je ova država samo jedna kolateralna šteta, koja nije mogla, eto, da se snađe u vihoru vremena i istorijskom vrtlogu novog milenijuma.

Da se razumemo, svi smo mi učeni od malih nogu da je ovde zlonamerni Zapad isključivo imao u interesu da Jugoslaviju raspara u što sitnije delove, da bi, dabome, mogao da vlada nad tim maleckim ruševinama od država. Tupili su nam mozak o onim najopštijim mogućim mestima: o tome kako Srbi su se uvek branili; o tome kako su uvek bili na strani pobednika; o srbijanskim stratištima, masovnim grobnicama i koncentracionim logorima; o boju na Kosovu kao najvećoj moralnoj vertikali…

Relativizovali su nam na svakom koraku partizanske podvige, a pravdali četničke zločine. Ubeđivali su nas da pravi Srbin mora da bude pravoslavac, inače nije Srbin, već neprijatelj svog naroda. Za ratove tokom devedesetih trućali su nam floskule od kojih ni danas mnogi se nisu ni milimetar pomakli, već slepo veruju u to da Srbija nije učestvovala u ratu, a da je bombardovanje bilo jer nas je svet zamrzeo iz čista mira. Moju generaciju su od malena učili kako da mrzi, ali onako, na kukavički način su nam to uvaljivali.

Jednom nam je profesor u srednjoj školi rekao da neće da čuje da koristimo reč „zarez“, jer je to, jelte, hrvatska reč. Takođe, kada sam u srednjoj rekao na času drugom profesoru da je Milošević bio diktator, on me je samo mrko pogledao i rekao mi da se više nisam usudio da to ikada kažem. Dalje, na času građanskog su nas suptilno podučavali kako su nam „Kosovo Šiptari oteli“. A na času veronauke, umesto da su drvili o veri, pričali su o zločinima koji su počinjeni nad Srbima, dok ni u jednom trenutku nisu rekli tim učenicima, balavcima običnim, da ne treba zbog toga da preziru čitave narode. S druge strane, mojoj drugarici je profesorka građanskog u osnovnoj na času objašnjavala kako je homoseksualnost bolest i kako svetom vlada gej lobi, i da su zbog toga oni danas na slobodi.

Ali, nikada niko neće ni reč reći o genocidu u Srebrenici. O masovnim silovanjima Bošnjakinja. O hororičnim iživljavanjima nad nesrpskim stanovništvom. O koncentracionim logorima po Bosni i Hercegovini i Srbiji koji su pravljeni za upravo te „neprijatelje srpskog naroda“. O proterivanju na stotine hiljada Albanaca sa Kosova.

O hladnjačama koje su prevozile njihove leševe do Batajnice. Ne brinite se, neće niko, jer ovde vlada omerta. Jer su gotovo svi u tome na aktivan ili pasivan način učestvovali. I vlast, i opozicija, i ovi koji su navijali za sukobe, i ovi koji su ćutali, i Crkva, i Akademija, i umetnici, i pesnici, i pisci, ali i one što „taj rat nije zanimao“, i oni što su došli nakon Velikih Promena. Svi su oni saučesnici što danas Srbija više liči kao da je sahranjena na Kingovom „Groblju kućnih ljubimaca“.

I onda se na kraju samo „božakamo“ što nam se sve ovo dešava. Što smo nestali sa bilo kakvog civilizacijskog koloseka. Što nas niko ne šljivi ni za pišljivi bob. Što sedimo na pomoćnoj klupi na obeležavanju veka od završetka Velikog rata. Jer smo od hrabrog „Bolje rob nego grob“ preko megalomanskog „Svi Srbi u jednoj državi“ stigli do monstruoznog „Nož, žica, Srebrenica“. Zato.

Autor je novinar