Od Tajlanda do Novog Sada

Time će se vratiti dvadesetak godina unazad (to je ta specifičnost) kad, za razliku od Berlina i istočnog lagera, ovde nije bilo zidova. Svejedno, to je svakako jedna od dobrih strana povratka u prošlost i dobro je biti u grupi evropskih slavljenika danas, kad već nije bila Devetog maja kad se proslavljao antifašizam. Zato je bio u pravu i predsednik Tadić kad je rekao da će zidovi podignuti oko Srbije onda kad je Berlinski pao takođe biti istinski srušeni tek kad se Beograd uključi u EU.

Istovremeno, šef diplomatije Jeremić, opet po običaju, preterao je kad je najavio da će posle ulaska Srbije u Šengen odmah uslediti i kandidatura za članstvo u EU (valjda ništa ne košta iako je preuranjeno?). Možda je to bila izjava pod stereoidima što bi rekli Englezi, ali je izgleda doza bila preterana, pogotovo zbog objašnjenja: da će kandidaturom biti razoružani svi sumnjičavci i kritičari uverivši se napokon da je EU strateški cilj Srbije. Ostalo je nejasno šta je sa drugim takođe strateškim partnerima? Po Jeremićevom drugom saopštenju u Evropskom parlamentu u Briselu nekako izgleda da je Turska kao strateški partner ipak otpala (posle 500 godina pod Turcima to prijateljstvo kao da je bilo nekako ishitreno?). Amerika je daleko, Kina takođe, pa se tu valjda može balansirati između stubova. Za Rusiju se valjda ne snosi krivica eventualnog rasturanja partnerstva, jer je odobrila ulazak Srbije u EU, a i ne izgleda da joj je baš prioritet prirastao srcu partnerstvo sa Srbijom uprkos Centru za hitne humanitarne intervencije u Nišu ili baš zbog toga? I tu se ništa ne može Rusima zameriti, rade u sopstvenu korist, pa je razumljivo što ne daju milionske (takoreći) bespovratne kredite što apsolutno ne znači da ne mogu primiti poklone od srca i od raznih ulizica.

Kad se sad to sve sabere ostaje nedoumica: da li je ovde shvaćeno da biti na stereoidima i raditi pod dopingom, makar kad je reč o diplomatiji, znači nešto pozitivno, čak kreativno? Pogotovo kad se sabere sve šta je ministar spoljnih poslova rekao prošle nedelje u Briselu što je neminovno moglo da probudi želju da je trebalo da se malo duže zadrži na egzotičnom Tajlandu koji je posetio nedavno, kao leteći čovek, dok je bio u susednom Japanu. Izostao bi iz Brisela, a narod je mogao da dobije bar neku lepu razglednicu uz pozdrav od valjda najaktivnijeg člana najužeg Tadićevog tima.

Manje optimizma, naročito tipa Jeremićevog, nalazi se u unutrašnjoj politici. Za oglašavanje s preteći pesimističkim tonovima ovde je zadužen Velja Ilić. Protekle nedelje se to naročito ticalo Vojvođana. I svih onih koji iz Vojvodine potiču kao i ovaj reporter koji žali prvi put što je iz stare novinarske škole što zabranjuje profesionalcima pisanje u prvom licu jednine i izražavanje ličnih pogleda i osećanja. Jer, komentari koji Vojvodinu i otcepljenje od Srbije prate iz DSS ili iz krugova naprednjaka (?) prevazišli su sve okvire besmislica. Samo jedan primer iz mnoštva obmana: da „nigde na svetu“ nema dva glavna grada (Vučić). Kao da Srbija ima išta osim Beograda. Novi Sad je glavni grad pokrajine ili regije baš kao „svugde u svetu“ (doduše u razvijenom i demokratskom). Ipak, ova nova demokratija je i te besmislice prevazišla. Tipičnim govorom mržnje i u suštini pozivom na rat ako je potrebno, Velja Ilić je ni manje ni više optužio Vojvođane da su strašnim novim gripom zarazili Srbiju. Bilo je to previše i od ličnosti znanoj da ne mari za težinu reči, naročito ako se doda ono što je zatim razradila potpredsednica Nove Srbije – da je Vojvodina krenula – putem Kosova. Znači li to da bi je trebalo „na putu otcepljenja sprečiti svim sredstvima“ na već dobro poznat (i učinkovit?) način kao nekad Kosovo?

Pokliči ovakve vrste makar i od Velje Ilića ili slični od naprednjaka i radikala, ma koliko ne izgledalo verovatno da bi ih Tadić i Šutanovac poslušali, ostaje pitanje: kakva je to poruka straha Vojvođanima ili bilo kome drugom u zemlji Srbiji?