Od Tivta do Tivta „Er Srbijom“

Posle par godina ograničenog, pa i zabranjenog izlaska ljudi iz kuća i stanova, zaželeli smo se odmora, a odmori obnavljaju turizam, kako bi se i životni standard vratio što pre u normalu.

Pa u takvim uslovima se očekuje da svako u svojem radu doprinese što pre i što više da i mi postanemo normalni.

Tome su se nadali i putnici koji su kupili kartu za let „JU 201“ iz Tivta za Beograd „Er Srbije“, za 16. avgusta, sa polaskom u 14 sati i 5 minuta.

I sa zakašnjenjem od samo pedesetak minuta avion je uzleteo na radost putnika.

Ali uskoro, kad se obično čuje tiho uvlačenje točkova, čuo se bučni zvuk sličan lupanju ili lomljenju, a uskoro se sa kraćim zastojima čuo snažan i neobičan zvuk.

Avion je nastavio uzlet do oko uobičajene visine leta, ali je praveći velike krugove kružio iznad mora.

Putnici su obavešteni o nastaloj vanrednoj situaciji izazvanoj tehničkim kvarom na avionu i obučeni smo kako se ponašati kod prinudnog sletanja.

Putnici su pozvani na smirenost i tako su svi postupili.

Kruženje je potrajalo blizu potrebnog vremena za let do Beograda.

Iz mnogih filmova mogli smo znati da je u ovakvim prilikama poželjno potrošiti što više goriva radi smanjenja rizika kod sletanja, kao i pripremiti vatrogasne i druge mere na aerodromu, ako sve krene naopako.

Srećom nije uprkos kvaru jednog motora.

Pilot je krenuo u sletanje ciljajući aerodrom i uspešno je sleteo.

Doživeo je prirodno gromoglasan aplauz svih putnika.

A koliko je on olakšanje doživeo jedino on i zna.

Ublažavao sam zameranje putnika i njemu i posadi što nam nešto ne rekoše pred izlazak iz aviona.

Iz aviona svi putnici prolaze kroz kontrolu ponovnog ulaza u Crnu Goru i kupimo svoje prtljage, a da nam se ni na aerodromu niko ne obraća sa bilo kakvom informacijom.

Svi izlazimo van zgrade Aerodroma u Tivatu, kao i kod dolaska sa bilo kojeg leta.

Pred izlazom ostajemo i dalje bez ikakve informacije.

Stojimo na nogama, a mali broj nalazi sjedište na stepeniku ili na tlu.

Nijedne stolice nigde nema.

A putnici su u dobi od beba, pa do devedesetih godina starosti.

Živ čovek sve može.

Na aerodromu u Tivtu je poodavno dograđena zgrada kroz koju sam jednom i prošao, ali mi rekoše da niko ne zna zašto se ne koristi.

A bilo bi normalno da nam je i aerodrom pomogao gde da civilizovano čekamo dugo bez saznanja šta će nam se predložiti da uradimo.

Krenulo je raspitivanje da li ko zna šta će s nama biti.

I kako ni od „Er Srbije“ ni od Aerodroma niko nam nije davao nikakvu informaciju, kolala su nagađanja.

Sprema se avion koji bi nas prihvatio iz Podgorice, do koje bi uskoro otišli autobusima.

Pa opovrgavanje toga, jer je pobuna u Zeti pošto Skupština CG odlučuje hoće li ona biti zasebna opština na čijoj je teritoriji aerodrom u Podgorici.

Pa ista takva varijanta preko Čilipa u Hrvatskoj.

A onda se konačno pojavi neko, ko anketira ko hoće da ide autobusom za Beograd.

Doznali smo da je to Duško Prznica, predstavnik „Er Srbije“.

On nam nije pominjao nijednu alternativu tome.

Na šalteru „Er Srbije“ rečeno nam je da za dva naredna dana nema nijednog mesta na letu za Beograd.

Uskoro prestaje sa radom Aerodrom Tivat koji ne radi noću.

Postepeno većina putnika nevoljno „bira“ jedino ponuđeni prevoz autobusom. Ali i autobusa nema. Stižu tek oko 21 sat.

Ljubazni vozači nas dovoze na aerodrom u Beogradu narednog jutra oko 8 sati.

Važno je da smo svi i dalje na broju sa različitim zdravstvenim stanjima.

Sačekani smo u Beogradu od predstavnice „Er Srbija“ bez finih reči za sve što smo prošli njihovim letom, stajanjem u Tivtu i u neprespavanoj noći.

Samo dobivamo „poklon“, po veliki beli koverat u kome je dokument formata A4 sa tekstom na obe strane na engleskom jeziku.

U prevodu je na jednoj strani „zbog otkazivanja“ našeg leta „zbog tehničkih razloga“ od Miloša Tunića iz „AirSerbia“ galantna „ponuda“ aviokarte (greškom na engleskom je čak u množini karata „tickets“) za jedno putovanje njihovom kompanijom izeđu Beograda i Tivta.

A na drugoj strani dokumenta su njihovi „Uslovi i rokovi“ u 16 tačaka, po kojima ni onaj devedesetogodišnjak ne može svoju kartu preneti drugima.

O stranim putnicima koji više možda neće ni doći u ove krajeve, nema pomena.

Na kraju šta reći još.

I aerodrom, a nadasve „Er Srbija“, nažalost nisu pokazali ni elementarnu pristojnost da prozbore reč izvinjenja.

O odgovornostima i štetama krivaca poštedeli smo ovaj tekst.

Jedino još zahvaljujemo finim sapatnicima, naročito porodicama sa decom, što su sve ovo podneli kulturno i dostojanstveno.

A „Er Srbija“ i aerodrom će valjda bar da se malo zastide. Jer i lepo ponašanje doprinosi zdravlju.

Autor je konsultant i redovni član Naučnog društva ekonomista Srbije

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.