Odakle potiče predsednikova mržnja

Reč je bila o filmu u kome je prikazano kako navijači jednog engleskog fudbalskog tima, utakmicu za utakmicom, tuku navijače nekog drugog tima.

U početku su se samo rvali ili tukli pesnicama da bi kasnije koristili metalne šipke i razna sečiva.

I naravno da su u tim tučama mnogi njihovi učesnici bili veoma gadno povređeni, unakaženih lica i polomljenih udova.

Ali ono što je početkom tog filma bilo najbolje prikazano jeste beskrajna mržnja navijača jednog prema drugom timu i njihovim navijačima.

Odakle ona potiče?

U psihologiji, prema Vikipediji, Frojd je definisao mržnju kao stanje ega koje želi da uništi izvor svoje nesreće.

Prema istom izvoru, „U nešto modernijem stanovištu, u knjizi Penguin Dictionary of Psychology (psihološki riječnik) mržnja se opisuje kao „duboko, trajno, jako osjećanje koje izražava animozitet, ljutnju i neprijateljstvo prema osobi, grupi ili predmetu.

Pošto se smatra da je mržnja dugotrajno osjećanje, mnogi psiholozi smatraju da je to više trajni stav osobe nego (privremeno) emocionalno stanje.“

U svakoj međusobnoj borbi, pa i u fudbalskoj, savršeno je razumno da se ona završi nerešeno, ili pobedom jednog ili drugog tima.

Zato je više nego logično postaviti pitanje: zbog čega mrzeti onog ko te je pobedio? I dokle ta mržnja mora da ide, do streljanja navijača suprotnog tima?

Nisam ni teista ni ateista, ubeđeni sam agnostik (što izvesni proučavaoci religije i filozofije, bar po mom mišljenju, pogrešno kvalifikuju kao ateizam), ali da li bi zbog toga neko trebalo da me mrzi?

Ako podjednako poštujem niti ičim vređam sve najveće svetske religije (hrišćanstvo, muhamedanstvo, judaizam, hinduizam itd.), da li to znači da bi pojedinci koji zastupaju neka religijska uverenja morali da me mrze?

Do te mere da me fizički ili mentalno satru ili i ubiju?

Naučnici su (relativno nedavno) ustanovili da ne postoje ni samo dva identična ljudska bića (kao što ne postoje ni dve identične pahulje snega, dva zrnca peska na plaži i sl.), da se ljudi veoma razlikuju po svojim neuronima i dendritima, pokidanim i novoizgrađenim putevima do njih, te da te razlike prouzrokuju i razlike u mišljenu, većeg ili manjeg intenziteta.

Samim tim, autokratski vladari, koji žude za jedinstvenom podrškom, neskriveni su protivnici nauke i čovekove biološke prirode.

Oni ne teže za diferencijacijom u mišljenju, oni zastupaju robotsko ponašanje.

I s tim u skladu, autokrate su u stanju da zabrane neku umetnost, knjige, slike, označavajući izvesne umetnike kao dekadentne.

Da li su bivši umetnički pravci renesanse, baroka, bidermajera, romantizma danas dekadentni? (Zbog čega je Alfons Muha godinama u Čehoslovačkoj označavan kao dekadentan slikar i zbog toga mu nije bio izgrađivan muzej iako je bio jedan od najvažnijih predvodnika evropske secesije?)

Kod Aleksandra Vučića najuočljivija mi je njegova mržnja.

Pojedince, koji od njega različito misle, kao i opozicione političke stranke on strastveno mrzi, nikada ni najmanje to ne krijući.

Ne znam sigurno, ali slutim da ta njegova mržnja potiče još iz navijačkih dana, koji su mu se u psihu duboko ukorenili i kojih on ne može da se oslobodi.

A potpuni je besmisao mrzeti navijače nekog drugog tima osim onog za koji lično navijaš – da li to znači da bi trebalo da postoji samo jedan fudbalski tim?

Ili samo jedna politička stranka?

Ili da podržavaš i promovišeš na ugledne položaje samo ljude koji ti se ulaguju, a nemaju nikakva znanja?

Treba li sve ostale postreljati?

Treba li, kao što to radi Putin, robijom kažnjavati one koji se protive ratu u Ukrajini?

Pa zar ratovi, a naročito svetski, nisu izvor najgore ljudske pošasti?

Kako je moguće da iole normalan čovek celom svetu preti nuklearnim ratom koji bi uništio celu našu planetu?

I kako je moguće da ga u toj pretnji podržavaju predsednici i visoki političari nekih država?

Mržnja nije ništa drugo do duboko samodestruktivna kategorija.

Jer mrzeći nekog ti njemu ništa ne možeš da naudiš, isključivo sam sebe opterećuješ i povređuješ.

Mržnju prema nekom ko ti je bezrazložno ubio decu, roditelje, tebi nekog dragog još i mogu da razumem, ali mrzeti neistomišljenika nikako ne mogu: čovečanstvo se i razvija zbog različitih mišljenja, često i potpuno suprotstavljenih, a stagnira ili i nazaduje tamo gde su ona zabranjena.

Proglašavajući, najgorim rečima, sve svoje političke oponente za neprijatelje, Vučić je razjedinio stanovništvo Srbije, podelio ga je u dve suprotstavljene grupe koje su i same počele da mrze jedna drugu.

I tako je svu svoju veliku mržnju prema susednim narodima prebacio u samu Srbiju.

Takođe ne mogu da znam, ali takođe mogu da naslutim da silno oružje koje nabavlja nije da bi Srbiju odbranio od NATO pakta (što bi bilo smešno) nego da bi pobio svoje političke i druge protivnike u samoj Srbiji.

I zbog toga je on za našu državu veoma opasan čovek.

Tim pre – što je iz Wikipedije već citirano – što „mnogi psiholozi smatraju da je to više trajni stav osobe nego (privremeno) emocionalno stanje“.

Pored navedenog, neprestana mržnja je i izvor velikog i neprestanog rastrojstva mrzitelja.

Čovek koji neprekidno mrzi niti može racionalno da misli niti da se ponaša.

Glavna osobina takvog čoveka je njegova zlonamernost.

On ne može da ima iskrene prijatelje, naročito ako je istovremeno i veliki egoista.

Duboko prezirući sva naučna znanja, naučnike nikada neće konsultovati i uvažavati njihova mišljenja, o svemu će isticati samo svoje lično, ma koliko ono bilo laičko i bezvredno.

Zbog toga su u Srbiji krediti i zaduživanja porasli u neslućene visine, a svi finansijski, privredni i drugi pokazatelji stanja dobro prikriveni. I zbog toga je i RTS (koji više ne gledam) zarobljena televizija.

Vučiću će se mržnja jednog dana žestoko obiti o glavu.

Neće proći kao Čaučesku jer Srbi za tako nešto nemaju hrabrosti, ali će u istorijskom pamćenju biti zabeležen kao najveći mrzitelj svih srpskih suseda, same Srbije i njenog stanovništva: neophodno je Srbe i Srbiju duboko mrzeti da bi se njom ovako vladalo.

Autor je istoričar kartografije i književnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.