Odbor za standardizaciju srpskog jezika – nekad i sad

Tom prilikom, direktor Instituta za hrvatski jezik dr Željko Jozić opisao je istupanje prof. dr Miloša Kovačevića kao skandalozno, a prof. dr Mate Kapović sa Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu govorio je o „ekspanzionističkom nacionalizmu“ „nekih srpskih lingvista“.

Jozić je poslednji srpski „skandal“ tumačio kao nastavak drugih skandala iz Srbije a to su proglašenje bunjevačkog jezika i usvajanje Zakona o kulturnom nasleđu u Srbiji, kojim se dubrovačka književnost proglašava i srpskim kulturnim nasleđem.

Ovde ne ulazim u ta pitanja već skrećem javnosti pažnju da se ovakvo istupanje prof. dr Miloša Kovačevića ne dešava prvi put, već od osnivanja Odbora – sa tom razlikom što su ranija istupanja bila pravovremeno i argumentovano odbačena, i naučno poništena od samog Odbora.

Za razumevanje današnjeg konteksta stavova o jeziku, ali i mnogo šireg fenomena stanja i trenda kvaliteta društvenih institucija, važno je pogledati analizu rada i delovanja Odbora za standardizaciju srpskog jezika u proteklih 25 godina.

U demokratskom društvu nije sporno postojanje različitih političkih i ideoloških stavova, ali je problem kada se političke preferencije pravdaju pseudonaučnom argumentacijom.

Da podsetim, na čelu Odbora u periodu osnivanja 1997. godine bila je generacija akademika koju je odškolovao naš najveći lingvista, ugledan slavista u svetu, Aleksandar Belić.

Danas, međutim, Odborom upravljaju oni pojedinci koje su osnivači Odbora potpuno diskvalifikovali kao naučnike i to odmah po osnivanju te institucije.

Uzmimo na primer 1998. godinu i sadržaj „Slova o srpskom jeziku“ (i njegova četiri potpisnika: dr Vera Bojić, Predrag Dragić Kijuk, prof. dr Miloš Kovačević i Tiodor Rosić) u kojem se najbolje može videti kako izgleda „ekspanzionistički nacionalizam“ „nekih srpskih lingvista“.

Naime, prvi predsednik Odbora, akademik Pavle Ivić, 1998. godine odmah je ustao protiv netačnih i neprimerenih javnih istupa nekih članova te institucije, te je tekst „Slovo o srpskom jeziku“ ocenio kao „Spoj neznanja, izmišljanja i arogancije“.

Pod tim istim naslovom objavljena je Odluka Odbora br. 4 i zaključena je rečima: „Srpska nauka bila bi teško osramoćena ako bi se u svetu poverovalo da je Slovo izraz mišljenja srpske lingvistike u celini.“ Godine 1998. Odbor je za „Slovo“ napisao: „Izmišljanjem lažnih problema taj dokument odvlači ionako nevelike kadrovske i materijalne snage od ozbiljnih nacionalnih zadataka.“

Nekoliko godina posle toga, najugledniji domaći lingvisti govorili su o „Slovu“ kao skandalu, i skretali javnosti pažnju da su potpisnici „Slova“ i posle Odluke broj 4 u javnosti nastavljali da istupaju sa desetinama tekstova iste sadržine, „sa očiglednom podrškom vlastima bliskih medija“, da su se „na najgrublji način bili obrušili na ličnost i naučno delo akademika Pavla Ivića, predstavljajući sebe u ultraradikalnom nacionalističkom svetlu kao jedine borce za srpski jezik“.

Kakav je bio odnos nekadašnjeg Odbora prema „novom (trećem) jezičkom standardu“ (bosanskom jeziku) može, na primer, da se vidi 2002. godine iz Odluke br. 27 („Nazivi jezika a ne definicije“) u kojoj je dato sledeće „Obrazloženje“: „Naše je naučno (lingvističko i sociolingvističko) stanovište da niko nema pravo na ekstralingvističku intervenciju u terminološkoj normi bilo kojeg standardnog jezika, odnosno bilo kojeg jezičkog standarda…“ (Navedeni tekstovi dostupni su na internetu.)

Travestija nastupa kad odlaze pravi naučnici.

Ton i argumentacija obraćanja prvih rukovodećih ljudi Odbora uveliko se razlikuju od tona i argumentacije obraćanja današnjih čelnih ljudi Odbora.

Dok je u proleće 2021. Odbor vređao ministarke, sada vređa zaštitnika građana. Prvi predsednik Odbora, Pavle Ivić, teško da bi ikada upotrebio reči današnjeg predsednika Odbora, prof. dr Srete Tanasića: „stav zaštitnika građana ide đonom na nauku“.

Upravo se može braniti suprotna tvrdnja: da je stav Zaštitnika građana saglasan sa stavovima (prvih i pravih) osnivača Odbora.

Na primer, akademik Pavle Ivić ukazao je 1997. godine na sociolingvistički aspekt problema i izneo mišljenje: „Ako jedan društveni kolektiv ne želi i ne priznaje da ima isti jezik kao drugi kolektiv, … onda tu zaista nema jezičkog jedinstva u sociolingvističkom smislu.“

Dakle, sakrivanje iza naučnih titula, nauke u promociji ideoloških stavova, ukoliko ne naiđe na jasnu i nedvosmislenu osudu ostalih članova Odbora, pokazaće samo da je Odbor izgubio kredibilitet i razlog postojanja.

Od ovakvog delovanja Odbora srpsko društvo i srpski jezik imaju samo štete i nikakve koristi.

Da li će i kada oni koji upravljaju to shvatiti, ostaje da se vidi.

I dok se, prema istraživanjama obrazovanja u Srbiji, funkcionalna nepismenost povećava, odbornici se bave dokazivanjem irelevantih činjenica koje nas svađaju sa komšijama, a nepismene đake uveravaju u vlastitu superiornost…

Ne postoji odgovornost za nedelovanje niti za pogrešno delovanje.

Kao što reče akademik Pavle Ivić, srpska nauka biće osramoćena ako bi se u svetu poverovalo da je „Slovo“ kao i nedavni ispad Odbora u „Politici“ izraz mišljenja srpske lingvistike u celini.

Autorka je profesorka Fakulteta za strane jezike Alfa BK univerziteta