Odbrana od poplava u rukama privatnika

Zašto se država odriče vlasništva nad najvažnijim delom ove osetljive strukture?

Na sednici Vlade Srbije koja je održana 15. oktobra, doneta je odluka da se krene u proces privatizacije vodoprivrednih društava koja su do sada bila u vlasništvu države.

Na spisku su, za sada, VPD „Gornji Banat“ Kikinda, VPD „Srednji banat“ Zrenjanin, VD „Tamiš Dunav“ Pančevo i VPD „Podunavlje“ Kovin. Prilično je izvesno da će njihovu sudbinu doživeti i ostala preduzeća iz ovog sistema kao što su VD „Sibnica“ Beograd, VD „Galovica“ Zemun, „Hidro Srem“ Sremska Mitrovica i još dvadesetak drugih.

Privatizacija je već završena u VPD „Regulacija“ iz Sremske Mitrovice, koju je kupila firma iz Bugarske, Smederevskoj Palanci i Bačkoj Palanci.

Odluka Vlade, koja funkcioniše u tehničkom mandatu, prošla je ispod radara potpuno neprimećeno i brzo je zatrpana lavinom drugih vesti kojima je domaća javnost zaokupljena.

Ipak, ova informacija zaslužuje pažnju jer se radi o izuzetno važnom bezbednosnom sistemu od koga zavisi dobar deo Srbije.

Šta su, zapravo, vodoprivredna društva i kakav zadatak imaju?

Njihov osnovni posao i razlog postojanja je odbrana od unutrašnjih (kanali), spoljašnjih (nasipi) i bujičnih voda.

Izgradnja hidrotehničkih objekata (ustave, crpne stanice), održavanje nasipa, kanala, odvodnjavanje i navodnjavanje.

Svako od ovih preduzeća zaduženo je za određenu teritoriju koja je definisana rečnim slivovima, a neka od njih postoje više od stotinu godina i imaju izuzetno dugu tradiciju.

Dok su vodostaji niski i kada nema previše kiše, oni rade u tišini i daleko od očiju javnosti.

Pod lupu dolaze tek u vanrednim situacijama kada od njihovog rada zavise imovina i životi građana, odnosno kada se na delu vidi kakav su posao obavili između dve  nepogode.

Poslednja katastrofalna poplava iz 2014. i ono što se desilo prošle godine, pokazali su sa kolikom se ozbiljnošću mora voditi računa o sistemu odbrane i koliko velike posledice mogu biti ukoliko popusti neka od karika u ovom izuzetnom važnom lancu.

Većina evropskih zemalja, a pogotovo one najrazvijenije (Nemačka, Francuska, Holandija, Austrija) drže svoju vodoprivredu u državnom vlasništvu i vode računa da odbrana od poplava besprekorno funkcioniše.

Poznati su i primeri Mađarske i Hrvatske, koje su pre nekoliko godina privatizovale svoja vodoprivredna preduzeća, ali su, nakon izvesnog vremena, uvidele da je načinjena kardinalna greška pa su ih, brže bolje, dajući veliku količinu novca, mnogo veću nego što su zaradili privatizacijom, ponovo otkupili i vratili u državno okrilje.

Dok se narod zabavljao Vučićevom kadrovskom kombinatorikom i mešanjem karata pri deljenju portfelja u novoj vladi, ona kojoj je vek trajanja odavno istekao, na mala vrata je proturila odluku koja nas može papreno koštati.

U pitanju su životi i materijalna dobra koja se bukvalno prepuštaju dobroj volji budućih investitora koji su našli svoj interes u kupovini vodoprivrednih preduzeća.

Kakav može biti njihov razlog da ulože novac u ovu, naizgled, neatraktivnu delatnost i posao gde se, za sada, ostvaruje mali ili nikakav profit?

Oni nisu budžetski korisnici, ali se redovno javljaju na tendere koje raspisuju „Srbijavode“ i „Vojvodinavode“ i zahvaljujući tome što poseduju vodoprivrednu licencu dobijaju poslove vezane za održavanje.

Možda upravo tu leži razlog za zainteresovanost privatnih investitora.

Sigurnost u dobijanju posla na tenderima i mogućnost pregovaranja oko cenovnika sa javnim preduzećima koja ih plaćaju novcem iz budžeta, otvaraju prostor za brojne mahinacije daleko od očiju javnosti i masne zarade.

Poreski obveznici će plaćati privatnike iz svog džepa, bez ikakve garancije da će oni posao obavljati na način propisan Zakonom o vodama.

Svako ko ulaže svoj novac u određeni posao očekuje da povrati uloženo i napravi profit, a ovde je on prilično izvestan i to bez ikakvog rizika.

Vrata za dogovorno i burazersko poslovanje u ovoj oblasti su sada širom otvorena.

Međutim, postoji još nešto što mora da izazove strepnju.

Šta će se desiti ukoliko privatnik nakon izvesnog broja godina koliko je dužan da se bavi ovom delatnošću, zaključi da mu ovaj posao nije dovoljno lukrativan i odluči da će mu veću zaradu doneti ako, na primer, proda zemljište koje je u vlasništvu firme ili celokupnu mehanizaciju?

Šta će se desiti sa odbrambenim sistemom ako privatnik zaključi da mu je preveliko opterećenje da plaća, po njemu, veliki broj radnika i odluči da ih otpusti?

U tom slučaju, neće biti ljudi koji moraju da se brinu o bezbednosti nasipa, da održavaju vodoutvrde i kanale i da obavljaju posao od koga zavise hiljade hektara, stotine naselja i mnogi životi.

Hoćemo li kao Hrvati i Mađari za nekoliko godina davati ogromne pare iz budžeta da otkupimo ono što smo već posedovali ili ćemo organizovati dodole da oteraju kišne oblake jer drugog načina da se odbranimo od poplava neće biti.

Autor je novinar iz Beograda