Ode Moca sa Balkana

Fudbalsku scenu napustio je fenomen Moca.

Velemajstor osamdesetih. Rođeni partizanovac, ali ljubimac navijača svih klupskih boja, od Sežane do Đevđelije. Naročito i kontradiktorno, s obe strane Topčiderskog brda.

Bio je original, pred kojim kopije nisu imale nikakve šanse. Zato ne čudi što je naoružan velegradskim manirima sa Voždovca poštovao svakog protivnika.

U fudbalu koji mami i opija. Igrao je i inspirisao. Gotovo podjednako, saigrače i protivnike. Ambiciozne naslednike i epizodiste, koliko i samouverene tragičare ili ćudljive provincijske epizodiste koji su najčešće mimo protokola gajili neke svoje kečeve u rukavima. Kao presvlačenje neba, pred zorno svitanje.

Moca je znao agendu:

– Lako je pobeđivati autsajdere. Asovi se prepoznaju u derbijima …

Najteži porazi ga nisu nisu pokolebali. Znao je da svaka tragedija ima nešto dobro i neizbežni poslednji čin. Ljudski najjači, kad si sportski najslabiji. Ne čudi onda što je posle debakla na stadionu JNA od splitskih majstora s mora 1:6, direktnih konkurenata za titulu državnog prvaka, aplauzima ispraćen od armije navijača crno-belih.

Gromoglasno do ushićenja. Dok Partizan bitke bije, paradoksalno i dovoljno da se objasni fenomen Moca. Neskriveno zaljubljen u majstorije idola Vladice Kovačevića, mađioničara iz generacije Matekalovih beba, koja je neobjašnjivo zaustavljena u finalu Kupa evropskih šampiona od Reala – 1:2.Tek posle carskog reza, u nastavku, jugoslovenski republikanci su posrnuli od kraljevskog kluba.

Ni večni lomovi van terena ga nisu obeshrabrili. Premalo poziva u državni tim, u odnosu na zasluge, nametnuli su mu epitet klupske legende, kao alternativu, koja je imala neprijatnu direktivu. U bukvalnom jednopartijskom prevodu: pravda se delila u ime naroda, a napravda na Vukotićevo ime.

– Teško nam je, ali ne toliko da drugi budu srećni – u naviknutoj defanzivi je objašnjavao Moca.

Bio je više od fudbalskog pojma. Igračina, džentlmen u kopačkama, velemajstor buba-mare i dostojanstvenog umeća. Jer, Partizan je imao galeriju reprezentativaca u šampionskim generacijama, ali su pobede oduševljavale. Neretko, do ushićenja, ali niko u šesnaestercu rivala nije praćen sa grozničavom ljubavlju kao Vukotić.

Posle kratkotrajne strepnje, dugoročna identifikacija. Kad se povije napred i sav skupi, vara izgledom na promrzlu ptičicu, koja je slučajno na ivici šesnaesterca, ali čim počne da leprša ramenima kao krilima, pretvara se u opasnu pticu grabljivicu. Sa tim stilom, zauvek je ostao u navijačkoj memoriji.

Gol ili penal. Treće – nema. To je sad već praiskonska formula koju je patentirao Moca. I obelodanio, za sva vremena. Najpre, intimno u Humskoj, a onda i javno. Da se dodirne slava, koja nije omeđena granicama sportskim, nego opšteljudskim.

Takav fenomen nikad ne umire.

Moca je otišao kao što je i živeo. Tiho, hrabro i čisto. Na kraju viđenja i priviđenja, poput beogradske košave s Dunava i navijačkog huka: „Ide Moca sa Balkana, proplakala Marakana.“

Dirljivo i zadirkujuće. Ali, šta je život bez suza. Život bez duše i oblačni decembarski dan koji nikad neće da razvedri. Ako imaš nekoga koga nemaš. Onda si beskućnik, kod svoje kuće. U Kraljevačkoj ulici, na obodu Marinkove bare…

Ode Moca sa Balkana. Poštovan pod nebesima, kao Gospod nad nebesima.

Autor je univerzitetski predavač