Dva čoveka su privatizovala Beogradski aforističarski krug

Za početak, pomenuti tekst, a u suštini pamflet, potpisan je imenom Beogradskog aforističarskog kruga, iako iza pisma stoje samo dve osobe (Dragutin Karlo Minić i Slobodan Simić), a BAK ni na koji način nije informisan o sadržaju ovog pisma. Time se autori pisma, koji su istovremeno i vinovnici kriminalno izvedenog književnog konkursa, kriju iza imena organizacije, čiji sam i osnivač.

U pomenutom pismu BAK-a postoji nekoliko ozbiljnih neistina, od kojih je vaš list najpikantnije izdvojio i za naslovnu stranu, što je posebno zanimljivo.

Tu je, pre svega, tvrdnja kako je književni konkurs za najbolju knjigu aforizama izveden na zakonit način, te da je žiri imao uvid u sve prispele knjige. Da ponovimo kako stoje stvari. Žiri su činili: Dragutin Karlo Minić (predsednik žirija), Savo Martinović i Dejan Milojević. Lako je proverljivo da Savo Martinović i Dejan Milojević nisu dobili ni jednu jedinu knjigu na čitanje i da su kao članovi žirija navedeni samo forme radi, iako BAK u svom pismu tvrdi suprotno, dakle laže. Pa kako ih nisu čitali, nisu ni mogli da kažu rečenice koje je fantomski autor pisma Beogradskog aforističarskog kruga izmislio, a glasi otprilike da „nisu imali srca da mi saopšte tešku istinu“.

Prava teška istina sastoji se u tome da je Dragutin Karlo Minić, uz potpunu podršku predsednika BAK-a Slobodana Simića, privatizovao, kako samo Udruženje, tako i ovu književni nagradu i smatra je svojim ličnim igralištem, u kome nagrađuje ili kažnjava, prema svom ličnom nahođenju.

Nije, kako oni kažu, skrajnuta samo moja knjiga, skrajnute su bukvalno sve knjige koje su stigle na ovaj konkurs. A taj „stručni žiri“ iz njihovog pisma ne postoji, jer niti je stručno procenjivao bilo šta, niti se bilo kada sastao ili donosio odluke. Štaviše, članovi „stručnog žirija“ nisu pročitali ni nagrađenu knjigu, o čemu su mi lično posvedočili.

Neko će možda smatrati da jedna manje poznata književna nagrada, pa još iz oblasti nepravedno zapostavljene književne forme, aforizma, nije vredna ovolike priče ili polemike. Međutim, radi se o tome da gotovo sve u našem društvu funkcioniše na sličan način. Neko ogradi neku teritoriju, siledžijski i samovoljno, i ukoliko mu bilo ko skrene pažnju na nelegitimnost takvog postupka, samovoljnik mu uzvrati pretnjama ili uvredama, već u zavisnosti od oblasti života.

Potpuno ista stvar se dešava i ovde: čim sam javnosti ukazao na to šta ova dva čoveka rade, zasut sam uvredljivim rečima i lažima, a pretpostavljam da ih za mene čuvaju još.

Poređenja radi, pokušajte da zamislite da se ovakva stvar dogodi recimo sa NIN-ovom ili Andrićevom nagradom, da niko iz žirija, osim predsednika, ne dobije knjige, da ne odlučuje ni o čemu, da nema ni šireg ni užeg izbora, i da ih na kraju predsednik žirija samo obavesti telefonom ko je pobedio. Da li je tako nešto uopšte zamislivo?

Dakle, svejedno je da li vam je neko provalio u kuću ili doveo čoveka s lažnom diplomom da radi odgovoran posao ili privatizovao književni konkurs, koji kao i sve drugo ima svoja pravila i procedure – u svakom od tih slučajeva neki siledžija smatra da mu se može. Upravo takav slučaj je i ovde, i moguće da će tako i ostati, jer nažalost oko nas ima mnogo većih nepravdi, ali ja činim ono što je u mojoj moći, a to je da uvek dižem glas protiv ljudi koji sebi daju više prava nego što im pripada, a naročito u onome što je moja profesija i moj životni izbor.

Autor je aforističar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.