Odgovor Aleksandra Baucala na tekst Aleksandra Fatića

Na početku bih želeo da identifikujem nekoliko tačaka slaganja sa kolegom Fatićem.

Prvo, slažem se da u razmatranju ove inicijative osnovni kriterijum treba da bude da li je ona u opštem interesu, a ne da li ona ugrožava nečije partikularne interese (npr. naših univerziteta i nastavnika).

Takođe se slažemo da bi država trebala da bude prijatelj i da brine o njima, a ne da bude neprijatelj svojih građana.

Treća tačka slaganja se odnosi da je konkurencija važna i da ona može, pod određenim okolnostima, da dovede do pozitivnih promena. Konačno, slažemo se da postojeće stanje u visokom obrazovanju treba dodatno da se unapredi. Važno je da identifikujemo ove vrednosti pošto nam one pomažu da usmerimo našu diskusiju na procenu da li je konkretni predlog Vlade u skladu sa njima ili će nas udaljiti od ovi vrednosti.

Kolega Fatić smatra da će ovaj predlog povećati konkurenciju i da će tako dovesti do poboljšanja kvaliteta visokog obrazovanja u Srbiji. Kao što je ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Daron Ačemoglu pokazao u svojim istraživanjima konkurencija ima pozitivne efekte samo u kontekstu dobrih institucija i jednakih standarda.

Pošto se ovim predlogom predviđa da strani univerziteti mogu da konkurišu našim univerzitetima (državnim i privatnim) pri čemu nisu u obavezi da poštuju iste standarde, to znači da se ovim zakonom stvara konkurencija koja će imati negativne, a ne pozitivne efekte. Kako izgledaju negativne efekti takve vrste konkurencije vidimo u našem političkom životu.

Konkurencija političkih stranaka pri čemu vladajuće stranke mogu da uzurpiraju sve društvene institucije i da ne poštuju zakone koji važe za sve druge, dovela je do urušavanja demokratije, države i društva. To su razlozi zašto imam drugačiji stav o mogućnosti da će ove izmene povećati pozitivnu konkurenciju i dovesti do boljeg visokog obrazovanja.

To nas dovodi do pitanja sadašnjih standarda kvaliteta visokoškolskih ustanova i njihovih programa, kao i njihove primene u evaluaciji i davanju akreditacija. Postojeći standardi, a posebno njihova primena, mogu i treba da budu bolji, ali to ne znači da je u opštem interesu da ne postoje nikakvi standardi.

Uz napomenu da analogije imaju i svoja ograničenja, zamislimo da omogućimo stranim proizvođačima hrane da prodaju svoje proizvode u našim prodavnicama samo na osnovu sporazuma sa nekim ministarstvom i bez usklađivanja sa standardima koji važe u našoj zemlji. Da li bi to dugoročno dovelo do povećanja kvaliteta hrane koju možemo da kupimo u prodavnicama ili do snižavanja kvaliteta. Meni je uverljivije da bi došlo do snižavanja, a ne do povećanja kvaliteta.

Dakle, ako se radi o univerzitetima i programima koji su dobili akreditaciju u svojoj matičnoj zemlji u kojoj su standardi kvaliteta zahtevniji od naših, onda njima neće biti problem da dobiju akreditaciju u Srbiji. Sa druge strane, ako se radi o univerzitetu koji je dobio akreditaciju u matičnoj zemlji u kojoj nema standarda ili su oni manje zahtevni od naših, onda će ponovo biti u našem opštem interesu da oni usklade svoj program koji bi nudili u Srbiji sa našim standardima.

Iz ovakvog razmišljanja sledi da bez zahteva da se strani univerziteti usklade sa postojećim standardima kvaliteta u Srbiji rizikujemo da stvorimo nelojalnu konkurenciju, a ne konkurenciju koja bi podstakla razvoj visokog obrazovanja u Srbiji.

Zato sam bliži proceni da bi konkurencija uz poštovanje istih standarda kvaliteta bila u opštem interesu i da bi bila izraz brige o građanima, a da je stvaranje nelojalne konkurencije ugrožavanje tih vrednosti.

Zahteva da strani univerziteti usklade svoj program sa postojećim standardima u Srbiji je važan zbog još jedne okolnosti. Naime, po sadašnjem predlogu mogli bi da dobijemo i veoma nekvalitetne programe, kao i kvalitetne programe. Uloga filtera je ovim predlogom data Ministarstvu prosvete koje treba da osigura da kod nas ne dođu programi koji će sniziti kvalitet visokog obrazovanja, već samo oni koji će doprineti pozitivnoj konkurenciji.

Moje mišljenje je da Ministarstvo nema kapacitet da se bavi ocenom kvaliteta programa koji će biti predloženi. Ministarstvo nema te kapacitete zato što smo, u skladu sa dobrom praksom u EU, osnovali nezavisno akreditaciono telo koje treba da kapcitete za ocenu kvaliteta. Umesto da stvaramo duple standarde (jedne za domaće, a druge za strane programe), meni se čini da je bolja ideja da unapređujemo postojeći sistem akreditacije i da obezbedimo da naše akreditaciono telo ponovo dobije status člana Evropske asocijacije za osiguranje kvaliteta u visokom obrazovanju (ENQA).

Treba se podsetiti da je naše akreditaciono telo izgubilo status člana zbog prethodnih inovacija ove vlasti u sferi visokog obrazovanja. Dakle, ponovo dolazimo do zaključka da ovaj predlog ne može da obezbedi unapređivanje kvaliteta visokog obrazovanja u Srbiji zato što će efekti zavisiti od odluka Ministarstva koje nema potrebne kapacitete da obavi ulogu filtera između kvalitetnih i nekvalitetnih programa.

Pored toga, problemi sa sadašnjim sistemom za osiguranje kvaliteta visokog obrazovanja u Srbiji su najčešće povezani sa političkim pritiscima vlasti na nacionalno akreditaciono telo. U tom slučaju političke zloupotrebe mogu da budu veće ako Ministarstvo bude ocenjivalo kvalitet stranih programa umesto nacionalnog akreditacionog tela.

Ipak, postoji jedna mogućnost da se od stranih univerziteta ne zahteva da prođu proceduru akreditacije koja važi za sve programe u Srbiji. Naime, ako bi se predlogom predvidelo da na osnovu sporazuma sa Ministarstvom mogu da dođu samo univerziteti koji su bolje rangirani od najbolje rangiranog univerziteta u Srbiji (sada je to Beogradski univerzitet, ali sutra može biti i neki drugi) i da ponude programe koje realizuju nastavnici koji su bolji od nastavnika koji su kod nas najbolji u datoj oblasti, onda bi mogli da se složimo da nema razloga da u tim okolnostima tražimo od stranih univerziteta da prolaze našu akreditaciju.

Međutim, i u tim okolnostima postoji rizik da ti programi ne bi morali da održavaju kvalitet u budućnosti. Naime, postavlja se pitanje ko bi pratio kvalitet tih programa i na oduzimao dozvolu za rad u slučaju da dođe do snižavanja kvaliteta (npr. zamenom adekvatnih nastavnika onima koji ne zadovoljavaju kriterijume itd.). Iz tog razloga, čak i u ovoj hipotetičkoj situaciji za naš opšti interes bilo bi bolje da se držimo naših standarda i da zahtevamo i od stranih univerziteta da ih poštuju.

Kolega Fatić je u svom tekstu izneo svoj stav da strani univerziteti ne treba da poštuju naše standarde pošto će oni koji završe te programe dobiti strane diplome. Međutim, pošto će te programe moći da upišu i naši državljani, onda država ima odgovornost da obezbedi da se našim građanima u našoj zemlji ne nudi usluga koja ne zadovoljava određeni nivo kvaliteta. Takva odgovornost sledi iz principa da država treba da brine o svojim građanima.

U suprotnom svaki građanin bi morao sam za sebe da proverava da li je neki ponuđeni program kvalitetan ili nije, umesto da se osloni na institucionalni mehanizam za osiguranje kvaliteta. Zato bih rekao da je bolje za sve nas da ne stvaramo paralelne programe (one koji su usklađeni sa standardima i one koji nisu), već da se fokusiramo na unapređenje standard i njihove primene tako da možemo da obezbedimo da programi koji se nude u Srbiji budu u skladu sa našim standardima bez obzira da li se oni nude od strane državnih, privatnih ili stranih univerziteta.

Konačno, kolega Fatić je izneo svoje pozitivno mišljenje o mogućnosti da država finansira studiranje naših građana na stranim programima (koji ne zadovoljavaju naše standarde kvaliteta) i da dobiju strane diplome. Pitanje je da li je to u opštem interesu?

Ako bi govorili o nekom programu univerziteta koji su bolji od našeg najboljeg i ako bi strani univerziteti obezbedili kvalitetne uslove (nastavnici, oprema i slično) i ako bi ta strana diploma bila jednaka onoj koju bi naš student dobio u matičnoj zemlji tog univerziteta, onda bi to bilo u opštem interesu. Međutim, ako gore navedeni uslovi nisu ispunjeni onda se ne vidi zašto bi svi zajedno (iz budžeta) finansirali dobijanje stranih diploma pri čemu nema garancije da se radi o validnim diplomama.

Dakle, na osnovu svega navedenog ja sam bliži zaključku da predložene izmene ne obezbeđuje mehanizme da će njihova primena dovesti do jačanja opšteg interesa. Jedino osiguranje koje nam daje leži u našem poverenju da će Ministarstvo sve odluke doneti u skladu sa opštim interesom iako ne postoje pravni mehanizmi koji bi ih obavezali da donose takve odluke. U takvim okolnostima verovatnije je da će se budžetska sredstva koristiti u skladu sa privatnim, a ne opštim interesima.

Primer rušenja nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu podseća nas na tragičan i tužan način šta se dešava kada se neki sektor prepusti korupciji, kada privatni interesi počnu da dominiraju nad opštim.

Kada je reč o dobijanju stranih diploma u domaćim „isturenim odeljenjima“ stranih univerziteta treba da se postavi još jedno pitanje koje do sada nismo razmatrali. Da li će te strane diplome biti važeće u matičnim zemljama ili će postojati neka „zvezdica“ na dnu diplome koja će praviti veliku razliku?

Na primer, pretpostavimo da po ovom zakonu dođe „Harvard“ u Srbiju, da li smo sigurni da će ta diploma biti jednaka diplomi koju neko dobija na „Harvardu“ u Americi?

Da bi ona bila važeća i u Americi Harvard bi morao da obezbedi u Srbiji iste uslove kao u Americi. Ako ne postoje garancije za jednakost strane diplome koju dobija naš student onda se postavlja pitanje kako je to u opštem interesu građana Srbije?

Ne bih želeo da ignorišem negativne ocene koje je kolega Fatić izneo o našem visokom obrazovanju, kvalitetu programa, kvalitetu nastavnika, kao i druge negativne ocene.

Kao što sam već naveo, moje mišljenje je da ima puno aspekata u kojima naše visoko obrazovanje treba i može da se unapređuje, da ima i praksi i primera koje su negativne i neprihvatljive, ali mi ne deluju uverljivo uopštena ocena da je stanje tako katastrofalno i da nam je jedina opcija da budućnost svog visokog obrazovanja gradimo na omogućavanju da svako nudi svoje programe bez ispunjavanja standarda koje imamo u Srbiji.

Na kraju treba nešto reči i o argumentu koji je navela ministarka prosvete. Naime, ona je na sednici Odbora za prosvetu Skupštine Srbije navela da ovaj predlog podržava podizanje nataliteta u Srbiji pošto mladi neće odlaziti iz zemlje zbog kvalitetnijih studija.

Ministarka bi bila u pravu ako pretpostavimo da mladi odlaze iz Srbije zbog kvalitetnijeg visokog obrazovanja, a ne zbog svih negativnih društvenih okolnosti koje su stvorile vladajuće stranke od 2012.

Ako mladi odlaze zbog partijske države u kojoj ne mogu da grade svoju karijeru ako nisu članovi vladajućih stranaka, ako odlaze zbog kriminala i korupcije i drugih negativnih pojava koje nas „guše“ svakog dana, onda dolazak stranih programa za koje ne postoje garancije kvaliteta neće sprečiti njihov odlazak.

A ako zbog takvog Zakona dođe do urušavanja visokog obrazovanja onda možemo da pretpostavimo da će se odlazak mladih dodatno povećati.

Na osnovu svih gore navedenih razloga meni deluje da imamo više razloga da se usmerimo na predloge kako da unapredimo postojeće standarde kvaliteta, kako da ih dosledno primenimo na sve univerzitete bez obzira na njihovo vlasništvo i kako da sprečimo negativne pojave (npr. kada se akreditacija dodeljuje nekim programima zbog političkih pritisaka).

Uz dužno poštovanje koleginica i kolega koje imaju drugačije mišljenje, meni se čini da bi nam to bio bolji put da obezbedimo da naredne generacije mladih dobiju kvalitetnije visoko obrazovanje nego put koji predlaže Vlada postojećim izmenama Zakona o visokom obrazovanju.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.