foto (BETAPHOTO/MILOŠ MIŠKOV)Prošlog vikenda u Bosni i Hercegovini su održani lokalni izbori. Nisam se kandidovao, pa nisam ni mogao očekivati ulazak u lokalni, banjalučki parlament, ali sam se neočekivano, prečicom, obreo u Skupštini Republike Srbije!
Za to se pobrinula ministarka rudarstva i energetike, u Vladi Srbije, Dubravka Đedović Handanović.
Tokom njenog izlaganja, na sjednici Skupštine, a povodom prijedloga opozicije za donošenje zakona o zabrani kopanja litijuma, ministarka Đedović Handanović prozvala me je u veoma negativnom kontekstu, citirajući jedan moj aforizam. Tačnije, citirala je samo dio tog aforizma!
Ministarki je očigledno bio cilj da me ocrni i svrsta u neke njene, kako mogu da shvatim, neprijatelje Srbije, u one koji vode takozvanu kampanju i hajku protiv kopanja litijuma u Srbiji i kompanije Rio Tinto, a moj aforizam je po njoj kulminacija te hajke. (Svrstala me je u ekipu, zajedno sa Cecom Bojković, Vladimirom Štimcem, Canetom Partibrejkersom, Milojkom Pantićem i drugim.)
Najprije da vidimo kakav sam to neprijatelj Srbije.
Ovde bih posebno istakao moje kolumne koje godinama objavljujem u banjalučkim Nezavisnim novinama, uglednom i poštovanom mediju u Bosni i Hercegovini.
Ako zavirimo šta sam pisao u svojim kolumnama, a one se sve i danas mogu pročitati na portalu ovih novina, a pozivam vas kao i ministarku Đedović Handanović da ih pročitate, vidjećete da sam uvijek promovisao mir, pomirenje među državama i narodima, izgradnju mostova povjerenja, toleranciju i suživot.
Teme koje su od esencijalne važnosti kako za Bosnu i Hercegovinu i njene građane, tako i za cijeli Zapadni Balkan.
Jer, samo takva društva, oslobođena bremena mržnje, i koja međusobno iskreno sarađuju, će krupnim koracima grabiti ka boljem životu i Evropi.
Mladi će vidjeti sigurnost, perspektivu i ostajati u svojoj zemlji, a ne bježati daleko od svojih kuća i postajati neki novi dobrovoljni janičari. (Danas smo ionako na ivici demografskog kolapsa.)
Nisam, pak, vidio ni ministre, niti istaknute političare regiona da su se tako energično zalagali za pomirenje i toleranciju, za istinske evropske vrijednosti.
Čak štaviše, upravo su oni glavni krivci za stagnaciju pomenutih vrijednosti, za trenutne nacionalne tenzije, za zatvaranje u vlastite torove, za mržnju i za strah i zebnju da se krvavi ratovi, progoni i zločini, poput onih iz devedesetih godina prošlog vijeka mogu ponoviti, čak i u skorijoj budućnosti!
Takođe, nerijetko u svojim kolumnama veoma sam afirmativno pisao o Srbiji, o prirodnim ljepotama ove zemlje, o kulturno-istorijskom blagu i spomenicima, pozdravljajući svaki uspjeh Srbije, kako u sportu, tako i u svim aspektima života.
Podesilo se da nedavno napisah i tekst o vidikovcu na Kablaru, o značaju gradnje ovog objekta za lokalno stanovništvo, ali i za turizam Čačka, pa i šire, cijele Srbije.
A upravo je iza vidikovca i njegove gradnje stajala vlast, i gradska i republička, a ne opozicija, čak su iz nekih ekoloških udruženja bili izričito protiv! (Sam gradim svoje mišljenje sistematično istražujući, bez da mi ga serviraju ili vlast, ili opozicija, u Bosni i Hercegovini ili u Srbiji, a pogotovo ne nakaradni mediji kojih je i previše u Srbiji, a koji su zaista dno dna, ali koji, recimo, ne smetaju ministarki Đedović Handanović. Njoj smeta isključivo Danas!)
Da pomenem i to da mi je mama bila Šapčanka, da sam najljepše raspuste provodio kod bake u Culjkoviću u Pocerini, pa otuda imam pravo biti zabrinut za budućnost tih krajeva. (Iako moj pomenuti aforizam nije samo u kontekstu Jadra i iskopavanja litijuma, njegov kontekst je mnogo širi.)
Na kraju, i moja supruga Maja je Srpkinja, Čačanka, iako ne volim to prebrojavanje krvnih zrnaca!
A sada, što se tiče aforizma. Aforizam je kratka forma, u kome zna biti bitan i jedan zarez ili apostrof, a ministarka Đedović Handanović, očigledno nedovoljno poznaje ovu književnu formu. Nije korektno citirala moj aforizam! Tačnije, prećutala je gotovo pola aforizma, drugu kompletnu rečenicu.
Rekao bih i namjerno. Aforizam glasi ovako: „Što se bude više kopao litijum, više će se kopati i rake. Ma, važno da se nešto radi.“ Poruka je sada i više nego jasna, da uvijek treba dobro vagati između života i(li) novca.
I daleko je širi kontekst, kako već rekoh, od teme kopanja litujuma u Srbiji. (Glupo mi je, ali nužno ovo objašnjavanje značenja aforizma.) Najbolja potvrda tačnosti datog aforizma, koji je zaista objavljen u Danasu još 19. jula ove godine, jesu tragične bujične poplave koje su ovih dana pogodile Bosnu i Hercegovinu.
Malo mjesto, Donja Jablanica zbrisano je sa lica zemlje ponajviše zahvaljujući nelegalnom kamenolomu iznad sela! Izgubljeni su životi, cijele porodice su nestale. (Zato i rudarenje litijume nikako ne treba olako shvatiti.
Radi se o veoma krupnom pitanju, a količina decibela ministarke Đedović Handanović nisu argumenti.)
Na kraju, da kažem i to da vrijeme svemu sudi. Za nekoliko godina ili decenija, neko će pasti u zaborav ili završiti na smetlištu istorije, a neka imena i dalje će da sijaju na nebu našeg glumišta, poezije, muzike…
Da, i to bih na kraju pomenuo, moje aforizme do sada vrijeme još nije demantovalo.
Autor je aforističar i pisac iz Banjaluke
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
