Odgovori na tri pitanja

– Šta je za Vas Kosovo i Metohija?

Kao što svaka reka ima svoj izvor tako i svaki narod ili država ima svoj izvor. Za Srbiju to je Kosovo i Metohija. I dok je tog izvora, biće i istorijskog toka u životu srpskog naroda i države. Kada bi taj izvor naše istorije, kulture i državnosti presahao, ne znači da bi Srbi i Srbija nestali, ali izvesno znači da bi prestali da budu istorijski tok a postali nepokretna bara, u najboljem slučaju malo jezero sa perspektivom isušenja. Naša istorija pokazuje da je ova istina indiferentna prema konkretnom položaju Kosova i Metohije, prema pitanju da li je ono u sastavu države Srbije ili je okupirano. Ako ćemo pravo, veći deo njegove istorije prošao je, i sada prolazi, kroz režim okupacije. Ali nije slučajno da je tokom vekovne turske okupacije stvoren kosovski mit. Kada je srpska državnost bila obnovljena početkom devetnaestog veka, oči ustanika, naroda i državnika bile su uprte u pravcu Kosova, tog večnog životnog vrela Srba i Srbije. Vek posle oslobodilačkih ustanaka ono je bilo slobodno, a to znači u sastavu Srbije.

– Da li Srbija može nastaviti istorijski put bez Kosmeta u njenom sastavu?

Istorijski je jasno da Kosmet nije uvek bio u sastavu Srbije. Ali, takvo stanje uvek je bio proizvod više sile kojoj se narod i država nisu mogli odupreti: tursko zaposedanje, austrijska i bugarska okupacija, nemačka okupacija, vojna agresija NATO saveza i albanska secesija. Srbi, dakle, nisu predavali Kosovo niti ga priznavali kao deo tuđe države, već su stoički podnosili višu silu, gajili svoje kolektivno sećanje i čekali priliku da ga povrate. To je istorijska vertikala srpskog političkog stava o Kosovu i Metohiji, ali sa današnjom drugačijom epizodom. Prvi put za devet vekova postojanja srpske države aktuelni vladari su spremni da priznaju nasilno otcepljeno Kosovo kao istorijski svršenu stvar. I sada mogu direktnije da odgovorim na pitanje: kakav bi to bio istorijski puta bez Kosova? Bez Kosova znači bez sopstvene istorije. Jer, na Kosovo se mislilo uvek kada su se zemlja i narod oslobađali iako to najčešće nije bilo samo Kosovo. Ono je naprosto naša velika istorijska metafora; kulture, neimarstva, slikarstva, duhovnog života, junaštva i svakojakog podvižništva, državništva, zadužbinarstva, žrtvovanja – svega što život jednog naroda čini bogatim. Zar se svega toga moramo odreći da bismo „nastavili istorijski put bez Kosova“. U krajnjoj liniji, ko nas na to tera? Da li tzv. strani faktor? Pa tek je on konstantna u našoj istoriji koja je umela da očuva značaj i značenje Kosova. Danas se ne radi o „stranim faktoru“ kao najvećoj pretnji, nego o vladajućoj političkoj klasi u Srbiji i uskim slojevima socijalnih benefitora koji izgleda zaista mogu „da nastave istorijski put bez Kosova“. Za njih je bitno zaboraviti sve kako bi se što lakše ulili u bezličnu globalističku magmu. Lično me ne interesuju ni oni ni taj njihov put.

– Zašto je srpskom narodu potreban kosovski mit u budućnosti?

Nema velikog naroda, bez obzira na njegovu brojnu i prostornu veličinu, bez svojstvenog narodnog mita. Ako on još prođe kroz autentičnu umetničku obradu – u poeziji i prozi, muzici i slikarstvu, arhitekturi i neimarstvu – i to traje vekovima, onda imamo posla sa nacionalnim kulturnim nasleđem prve klase. Istorija je htela da su arhetipovi ovog srpskog istorijskog nasleđa najbrojniji i najgušći na Kosovu i Metohiji. I upravo na ovom prostoru obnavlja se dan danji istorijska mitska drama najstarijih živih crkava i manastira i kulturnih spomenika srpskog naroda. Ruše se i pale kao u tursko vreme, obnavljaju se i grade kao posle svake varvarske stihije. I bez takvog današnjeg iskustva kosovski mit bio bi živo prisutan u srpskoj kolektivnoj svesti, a danas svako može da vidi da se na vrlo iskustven način on vraća i obogaćuje. Za srpski narod taj mit je autentična spona između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Autor je profesor FPN i predsednik Državotvornog pokreta Srbije