Odgovornost srpskog direktora

Potencijalna odgovornost meri se strogošću zakonskih standarda odgovornosti; realnu odgovornost određuje sudska praksa. Dok se zakonima, s jedne strane, povećavaju standardi rada i pragovi odgovornosti direktora, sudskim odlukama se, s druge strane, sve više pomera stepen njihove izloženosti. Zato se u uporednom pravu direktori često posmatraju kao mete zakonodavstva i sudstva. Spisak mogućih povreda zakona i osnova za podnošenje tužbi protiv direktora je u permanentnom porastu. Uvođenje novih dužnosti, čije egzaktno pravno značenje tek treba da se iskristališe kada institut zaživi u konkretnom društveno-ekonomskom ambijentu (npr: uvođenje standarda rada u interesu privrednog društva po ugledu na anglosaksonsko pravo) nije, pritom, jedini način na koji pravni sistem može stvoriti nesigurnost. Primena standarda odgovornosti (npr: standard dužne pažnje) može, takođe, postati izvor pravne nesigurnosti.

Prema najnovijem i trenutno važećem Zakonu o privrednim društvima iz 2011. god, koji se primenjuje od 1. februara 2012, direktori se ubrajaju u lica koja imaju posebne dužnosti prema društvu. Oni su, naime, dužni da u tom svojstvu izvršavaju svoje poslove savesno, sa pažnjom dobrog privrednika, i u razumnom uverenju da deluju u najboljem interesu društva. Pod pažnjom dobrog privrednika, u smislu pomenutog zakona, podrazumeva se stepen pažnje sa kojom bi postupalo razumno pažljivo lice koje poseduje znanje, veštine i iskustvo koje bi se osnovano moglo očekivati za obavljanje te dužnosti. Zakon polazi od pretpostavke da će na rukovodeća mesta kompanija biti izabrana lica koja ispunjavaju uslove profesionalne stručnosti, odgovarajućeg obrazovnog nivoa i primerenog iskustva („fit and proper test“). Stoga ih obavezuje da se pridržavaju dužnosti pažnje prilikom donošenja poslovnih odluka. Ona, takođe, mogu svoje postupanje da zasnivaju i na informacijama i mišljenjima lica stručnih za odgovarajuću oblast, za koje razumno veruju da su u tom slučaju savesno postupala. Ako se, primera radi, članovi UO neke kompanije ne osećaju dovoljno kompetentnim za donošenje bitne poslovne odluke, Zakon o privrednim društvima im priznaje pravo da konsultuju stručnjake i da odluku utemelje na njihovom mišljenju.

Međutim, srpski zakonopisac nije dosledno sproveo ideju stručne i profesionalne uprave društva. Zakon propisuje da direktori koji pruže dokaz da su postupali u skladu sa ovim članom nisu odgovorni za štetu koja iz takvog postupanja nastane za društvo. Ovakvom formulacijom konstituiše se pretpostavka odgovornosti direktora i nepostupanja u interesu društva do suprotnog dokaza, tj. dokazivanja ispunjenosti svih pretpostavki na kojima se bazira dužnost pažnje. Umesto pretpostavke savesti direktora kompanija – koja predstavlja jednu od tekovina dobrog korporativnog upravljanja – novi srpski kompanijski propisi uvode pretpostavku odgovornosti i negiraju pogodnosti do skora primenjivanog pravila poslovne procene („business judgment rule“). Nije isključeno da stručna i profesionalna uprava – kakvu percipira Zakon – dođe u situaciju da prekrši dužnost pažnje. U tom slučaju direktori treba da snose odgovornost, ali samo nakon sprovođenja postupka u kome su utvrđeni osnov i visina odgovornosti. Ali, uvesti pretpostavku odgovornosti direktora, tj. prebaciti teret da on dokaže svoju nevinost u konkretnom slučaju – svakako ne doprinosi razvoju dobre prakse korporativnog upravljanja.

Stepen promene koju donosi novi statusni zakon zavisiće od načina njenog interpretiranja od strane sudija privrednih sudova. Promena može biti samo jezičko-tehnička (utvrđivanje da li je direktor postupao u skladu sa dužnošću pažnje) ili suštinska (zadiranje u meritum poslovnog odlučivanja umesto dosadašnjeg uzdržavanja od sudske intervencije u poslovne odluke). Naime, u Srbiji sudije nisu prošle potreban nivo stručnog usavršavanja za odlučivanje u kompanijskim i uopšte privrednim stvarima i nemaju dovoljno iskustava za rešavanje ovih sporova. Pošto su na terenu koji im nije previše blizak i kojim nedovoljno vladaju, sudije (a još više kompanije o čijim odlukama se radi) mogu imati ozbiljan problem ako se upuste u preispitivanje merituma donetih poslovnih odluka. To može stvoriti pravnu nesigurnost.

Iako je odvraćajuća funkcija odgovornosti jedna od paradigmi korporativnog upravljanja, ona nije sama sebi cilj. Odgovornost korporativnih organa ima smisla i vrši određenu funkciju samo ako je pravilno koncipirana. Ona se, naime, mora posmatrati kroz prizmu dva pitanja. Prvo, da li su propusti lica na upravljačko-rukovodećim pozicijama nešto što se može – ili čak mora – tolerisati? Drugo, da li svi propusti treba da imaju isti tretman? Smatram da se direktorima mora priznati pravo na grešku, tj. zabludu u smislu pogrešne poslovne procene. U prilog tome može se navesti dužnost pažnje čija suština nije u rezultatu primenjenog stepena dužne pažnje, već u samom procesu dolaženja do poslovne odluke.

Priznati direktorima pravo na grešku ne znači dati im mogućnost donošenja poslovnih odluka bez ikakve svesti i bojazni o eventualnim posledicama. Pravo na grešku odnosi se samo na obične propuste, tj. pogrešne poslovne procene koje involviraju običnu nepažnju. Svaki drugi oblik postupanja direktora – koji podrazumeva kršenje dužnosti s namerom ili usled grube nepažnje – predstavlja ponašanje koje mora biti sankcionisano bar imovinskom, a u zavisnosti od okolnosti slučaja i statusnom i krivičnom odgovornošću.

*Autorka je docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu