Taman kada sam pomislio da sam u potpunosti pobenavio, pročitam u domaćim medijima kako ministarka Zorana Mihajlović poziva mlade da „daju šansu Srbiji jer ona postaje bolje mesto za život“.
Naravno da je previše suvoparno razglabati o tome zašto mladi odavde begaju, niti je više zanimljivo pisati ona oproštajna i patetična pisma po društvenim mrežama o nekakvoj bajkovitoj Srbiji koja, eto, nekada je postojala, a sada joj se mora reći laku noć.
Svi ti beskonačni odlasci iz Srbije zbog nekadašnjih sankcija i ratova, a sada korupcije, nezaposlenosti i nemaštine su i dalje nekako vrh ledenog brega zbog čega se stvarno odave beg. Odlaze oni, dragi moji, zbog svih nas. Ovog divljačkog okruženja gde je i dalje krajnje rešenje, ukoliko ne postoji drugo, nasilje u svim mogućim oblicima. Od ratnog i zločinačkog, preko porodičnog, do finansijskog i birokratskog.
Ovde više nije samo stvar ni materijalne prirode, ovde je imperativ na civilizacijskom pitanju. Na pitanju da vi svakog dana gledate kako vam ratni zločinci, profiteri i huškači defiluju po nacionalnim frekvencijama, trabunjajući vam o nekakvom uzvišenom pitanju nacionalnog jedinstva & opstanka. Da vam Miša Vacić, Vojislav Šešelj, Goran Davidović, Srbska Čast, Saša Radulović, Dveri i Levijatan budu patriotska vertikala u društvu. Da strepite da li će još šizofreniji šovinisti nakon naprednjačke bagre zajahati vlast.
Da ćutite zastrašeni dok se vrši linč na Branislava Trifunovića. Dok hapse hrabrog uzbunjivača Obradovića iz „Krušika“. Ali i to je sve donekle viđeno za ovih tridesetak godina. Međutim, ono što je na ivici Karpenterovog horora jeste onih stotinak ljudi iz Lučana koji su došli, po naređenju, dabome, da tapšu, uzvikuju i urlaju na roditelje koji su izgubili dete.
To je zapravo sledeći stadijum psihoze našeg društva. Ti ljudi, sumnjam da su oni sada nešto zlobni, niti da poseduju takav potencijal u sebi, možda su maličice kvarni; jer, da se razumemo, oni su odavno izgubili svoj odraz u ogledalu. NJihova ljudskost je saterana do golog zida i izgubila bilo kakav moralni kompas.
Ta lica, pogledajte ih samo, to su lica bez ičega u očima; njihove duše je progutao strahoviti vir ove države, i od njih napravio ljudske nakaze. Ali, ono što je ovde problem – toliko dubok, zastrašujuć i opasan – jeste motor Zla koji ovde od „običnih ljudi“ pravi čudovišta.
Dakle, ta odluka, koja nije mogla da prođe van saglasnosti samog vrha – – pošto u ovoj zemlji se zna ko kada prdne, a kamoli bilo šta drugo – da sakupite narod, koji radi u javnom preduzeću, da stoji po kiši, i čeka ljude koji su izgubili nešto najdragocenije na ovom svetu, svoje dete, da bi im se ismevali i rugali, jeste u stvari nešto najzlobnije što je ova država u poslednjih 7 godina dopustila. Ipak, ovaj Vučićev Vavilon će jednog dana se srušiti kao kula od karata, ali svi ti ljudi, sve te stotine hiljada, koji nisu samo u Lučanima, već svuda po ovoj zemljetini, svi će oni i nakon njega ovde ostati.
Ostaće sve te izgubljene beonjače koje su prodale veru za večeru, i tražiće sebi nekog novog gospodara. I zato i Nikola Đuričko, i Nikola Kojo, i svi ostali, neka urlaju do neba i nazad zašto i zbog čega odavde odlaze. Neka svima pričaju, dok im se usta ne osuše. Da svi znaju.
Jer odlazak iz Srbije je ekvivalent onoj poslednjoj sceni iz prvog Huperovog „Teksaškog masakra motornom testerom“ kada ona devojka – sva srećna, uplakana i zahvalna nebesima što je živa – pobegne na kamiončetu od psiho-kanibala Leatherfacea. E, tako izgledaju oni koji odavde odu. Srećni što će i dalje biti živi. Biti ljudi.
Autor je novinar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
