Odlazak lučonoše i simbola jednog vremena

Srđa Popović bio je jedan od junaka mog srednjoškolskog doba. Mitski advokat, branio je neodbranjivo. Borio se za vladavinu prava, višestranački sistem, ljudska prava. To mi je bilo posebno interesantno. Nije bio teoretičar, niti disident. Nije pisao o političkoj teoriji, o najmanje lošem od svih političkih sistema, o vrednostima koje su temelj naše civilizacije. On se, baveći se svojim poslom, na dnevnom nivou borio za te vrednosti. Jedan je od krivaca što sam zavoleo pravo. I završio Pravni fakultet. Sto puta sam prelistao njegove dokaze za optužnicu protiv Miloševića i saizvršilaca za veleizdaju po Krivičnom zakonu tadašnje SFRJ. Nema više zaštićenog dobra, pa nema ni dela. Ali, ponet tom argumentacijom, maštao sam o tužiocu za ratne zločine koji će sesti i sastaviti optužnicu protiv zločinačkog udruženja koje je za cilj imalo proširenje teritorije nad kojom vladaju vršenjem ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida. Živi su mnogi koji bi meni bili okrivljeni, da sam tužilac.

Založio se za ograničenu upotrebu sile kako bi se zaustavio Milošević. Slušao sam stotine ljudi koji to ne odobravaju, iz ovih ili onih razloga. I nikada mi nije bilo jasno zašto. Zamišljao sam vojnu intervenciju onda kada je bila neophodna, 1992. godine. Stotine hiljada ljudi su mogle biti spasene. Trebalo je intelektualnog i ljudskog poštenja to reći i potpisati. Bio je markantna ličnost beogradske građanske čaršije. Zatvoreni krug intelektualaca, povezan nerazmrsivim ličnim vezama, opterećen nasleđem nekih davnih sedamdesetih i osamdesetih godina. Sa sopstvenom prošlošću nisu se suočavali. Zato je iskakala i iskače svakodnevno. I ostavlja razorne posledice, jer je začin u svakoj polemici, svakoj razmeni mišljenja, svakom pokušaju Druge Srbije da nekako doprinese društvu. Njihovu polemiku u Vremenu sam budno pratio. Ali nisam je do kraja razumeo. Jer falio je, i fali, taj neizostavni element svake njihove međusobne rasprave. Nasleđe lične prošlosti. Koje samo oni znaju i razumeju.

Pripadao je famoznoj Drugoj Srbiji. Grupi intelektualaca koji su bili protiv rata. Hrabro je bilo biti na toj strani. Ali niko se ne usuđuje da kritički razmotri rezultate Druge Srbije, njihove metode i aktivnosti. Čitam dnevnik Aleksandra Tišme, piše o tome kako su osnivali Beogradski krug. Mesecima traju razgovori, dogovori, pregovori… Njih petorice ili desetorice. Dok gori Hrvatska, a sprema se Bosna. Jedan od njih iskreno kaže: „Ne znam kako vi, ali što se mene tiče, sami ovi sastanci, ovo naše okupljanje i razgovori, u potpunosti me ispunjavaju!“ Rat nisu zaustavili. Generacija poražena u velikom naumu. I ko je sad taj koji će smeti da zaoštri olovku i analizira rezultate. A bez njih mnogi od nas ne bi imali svetionik u najtežim godinama.

Duhovni je vođa peščanikovaca. Činilo se ponekad da se dobro osećaju u „zavereničkoj“ družini. Da im spoljni svet nije potreban. Ozareni kada stanu pred svoje u CZKD-u, kada ih slušaju njihovi na Peščaniku. Mala, obrazovana grupa koja se skuplja da olakša dušu. I uživa u visinama moralnog pijedestala sa kog posmatra i komentariše tužnu stvarnost. Ali, bez želje da je promeni. Jedan od njih kaže: imam zakon o toj i toj oblasti u glavi, u pola noći da me probudite ja bih vam rekao kako da se to reši. Ali nije nam rekao.

Srđa je bio i ideolog belih listića i njihov verovatno najuporniji zagovornik. Upoznao sam mnoge junake svojih srednjoškolskih dana. Lučonoše koje su pronosile vatru. Govorili su mi mnogi – nikad ne upoznaj ljude koje čitaš. Nažalost, mnoge sam upoznao. Srđu Popovića nisam. Ostao je predstava u glavi srednjoškolca. Simbol hrabrosti i poraza jedne generacije. Simbol Srbije kakvu bih želeo i simbol intelektualne elite kakvu ne bih. Ali jedno znam – potresla me je vest o njegovoj smrti. Ostaje da ga se sećam kao lučonoše slobode, koja me je zahvatila i još gori. Hvala, gospodine Popoviću.

Autor je direktor Centra za praktičnu politiku iz Beograda