Odlazak neumornog borca za bolji svet

Bio je čovek izuzetno širokih duhovnih vidika, temeljnog obrazovanja koji nije robovao ustaljenim dogmatskim narativima ni kao student s početka šezdesetih godina kada je pisao za omladinsku štampu, ni docnije, kao već profesionalni novinar i urednik. A autor je više od 1.000 tekstova, komentara, reportaža, intervjua, feljtona i uvodnika.

Bio je glavni i odgovorni urednik „Studenta“ (1963-66), novinar i urednik u „Politici ekspres“ (1966-71) i NIN-u (1972-75), odgovorni urednik Redakcije Tanjuga za Srbiju (1975-84), član Predsedništva Gradske konferencije Socijalističkog saveza Beograda (1984-86), sekretar Sekretarijata za informisanje, međugradsku saradnju i protokol i Sekretarijata za informisanje Skupštine grada Beograda (1986-90).

Skoro da nema časopisa i novina u kojima se ne nalazi barem jedan njegov tekst. Sarađivao je u „Mladosti“, „Dnevniku“, „Sremskim novinama“, „Večernjim novostima“, „Omladinskim novinama“, „Politici“, „Beogradskim novinama“, „Reviji Beograd“, „Godišnjaku grada Beograda“.

Ne bez ponosa ističem i Dragosavčevu saradnju u „Republici“ u vreme mog urednikovanja.

Upoznali smo se u Savezu antifašista Srbije. Vodili smo duge i zanimljive razgovore. Od njega se moglo mnogo toga naučiti ali i saznati množina nepoznatih, a dragocenih detalja iz političkog i društvenog života Beograda i Srbije sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, vremena u kojem je radna aktivnost Nebojše Dragosavca bila najintenzivnija i najplodnija.

Detalja naoko sitnih, ali i te kako važnih kao nedostajućih kockica u sklapanju mozaika naše političke i društvene istorije. Neki od takvih detalja su se ticali neposredno njega. Ali ne, nije se on hvalio njima.

Za njih sam čuo od drugih, pa ga priupitao. A on skromno potvrđivao. Jedan od takvih detalja jeste i taj da je Dragosavac značajno doprineo da iz arhiva Vatikana stigne u Beograd faksimil najstarijeg poznatog dokumenta u kome se pominje slovensko ime Beograd, a reč je o pismu pape Jovana VIII od 16. aprila 878. godine. Ili na primer da je skica Đorđa Andrejevića Kuna iz 1931. godine postala oficijelni grb grada Beograda upravo Dragosavčevim upornim zalaganjem.

Govorio mi je: „Bio sam u to vreme i na određenim političkim funkcijama u gradu Beogradu pa mi je to bilo utoliko lakše da se izborim za te dokumente ali i za neke druge stvari jer me je, za razliku od drugih u gradskoj vlasti, zanimala istorija i kultura pa je to bio način i da joj skromno doprinesem.“

Za svoj neumorni novinarski i publicistički rad Nebojša je dobio i brojne nagrade od kojih treba istaći Aprilsku nagradu Beogradskog univerziteta (1963), Nagradu za novinarstvo o mladima (Zagreb, 1966), TANJUG-ovu nagradu „Saša Veselinović (1980) i dve Plakete grada Beograda (1979, 1984).

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.