Odlazak partizanke i super žene

Miru Pantović sam upoznala februara meseca 2012. godina kada sam sa: Aleksandrom Krausom, Nebojšom Dragosavcem, Mariom Glišić, Olgom Manojlović Pintar i Dejanom Kožulom sakupljala svedočanstva nekih od poslednjih preživelih učesnika i učesnica Narodnooslobodilačke borbe (O slobodi.

Usmena svedočanstva učesnika i učesnica antifašističke borbe. Beograd: Hajnrih Bel fondacija, Savez antifašista Srbije 2014.). O Miri Pantović (rođenoj Milošević) bi, samo nekoliko dana pošto smo se sa njom oprostili, moglo da se kaže sve ono što inače priliči ovakvim prilikama. Rođena je 1926. godine u Prokuplju.

Član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ-a) postala je sa četrnaest a član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) 1944, kao već prekaljena borkinja, sa osamnaest godina.

Sve ono što joj se desilo u intervalu od 1944. do dana kada nas je napustila bio je život ispunjen vrlo različitim izazovima, čestim selidbama, ogromnom željom za okončanjem školovanja, požrtvovanjem za druge kao i ličnom tragedijom zbog gubitka sina Milutina i ćerke Nevene.

Poslednje dane života posvetila je zaostavštini pokojnog supruga, Radovana Pantovića, takođe topličkog partizana, čiji su fantastični memoari objavljeni pre dve godine (Dugi hod kroz (ne)vreme i (ne)prilike.

Beograd: Savez antifašista Srbije, Dan graf 2018) velikom zaslugom same Mire, Dragana Stojkovića, Aleksandra Sekulovića, Latinke Perović i Saveza antifašista Srbije.

Kada mi je preneta vest o Mirinoj smrti, dosta dugo sam razmišljala o tome šta je Miru najviše odredilo i definisalo, kao i o tome šta joj je dalo snagu ne samo da se nosi sa životnim usponima i padovima, ličnim tragedijama već i da o svakoj osobi o kojoj govori, govori sa puno razumevanja i poštovanja ali vrlo fokusirano i precizno, sa jedne strane bez svođenja osoba na puku formu sa druge bez patetike i patosa.

Jedinstven i jednostavan odgovor verovatno ne postoji. Baš zato sam konsultovala knjigu Žene Srbije u Narodnooslobodilačkoj borbi (Beograd: Nolit 1975) jer me ovih dana mnogo više od onoga šta će o njoj reći oni koji su je voleli zanima šta su o njoj napisali oni koji su joj „nabacili“ fantastičan izraz Super žene koji se u svojoj punoj ekspresivnosti nazire baš na fotografiji koja u već pomenutoj knjizi stoji uz odrednicu Mira Pantović – LJubinka.

Odeljenje za državnu zaštitu Ministarstva unutrašnjih poslova Nedićeve vlade podnelo je 28. oktobra 1942. godine izveštaj o akcijama Pasjačko-jablaničkog, Prvog šumadijskog i Nišavskog partizanskih odreda, na sledeći način: 26 ov. m. oko 21 čas ušli su u Donjotoponičku oko 150 komunista, spalili celokupnu opšt. arhivu sa pečatima, odneli iz kase 14 500 din, blokirali kuće naoružanih lica i oduzeli im oružje zatim održali propagandi govor na kome je govorio vođa Ratko Pavlović.

Svi dalji izveštaji identičnog su sadržaja. Baš u to vreme Miroslava Mira Pantović bila je na dužnostima u tehnici Sreskog komiteta Pasjače, koja se nalazila u više privatnih kuća, zadužena ne samo za prekucavanje i umnožavanje partijskih materijala već i skrivanje tehnike i raznošenje materijala, što je u uslovima Drugog svetskog rata u Srbiji posle proleća 1942. bio zadatak koji se mogao meriti samo sa igranjem ruskog ruleta a zbog čega su mnogi partizani i partizanke koji su ratovali u ovom delu Srbije na mogućnost hapšenja vršili i kolektivna samoubistva. Razmišljati o ratu u Srbiji nakon povlačenja glavnine partizanskih odreda u Bosnu nije ni malo lako.

Većina partizanskih operacija sve do leta 1944. izgledala je manje više ovako. Biti partizan ili partizanka u Srbiji u periodu od 1942. do 1944. značilo je boriti se i opstajati u potpunom neprijateljskom okruženju.

Ako su heroji onih delova jugoslovenskog ratišta gde su se vodile velike bitke bili prekaljeni borci i borkinje, heroji srbijanskog ratišta su bili pozadinski radnici i radnice koji nisu dozvoljavali da Srbija bude odsečena i predata na milost i nemilost okupatoru i njegovim saradnicima.

Samo zbog ljudi, tačnije rečeno žena koje su se povukle u najdublju pozadinu radeći u nemogućim uslovima da bi borba pa i ona gerilska uopšte bila moguća, partizanski pokret u Srbiji je opstao.

Miroslava Mira Pantović je zajedno sa svojim drugovima i drugaricama bila na poslednjoj liniji odbrane boljeg i drugačijeg sveta. Čak i kada se rat završio, verujem, i svojim ličnim izborom, ostala je na tom delu „fronta“.

Danas kada nas napuštaju poslednji pozadinci, oni koji su nam čuvali leđa čak i onda kada smo naivno verovali da se jednom stečena prava i slobode nikada ne mogu izgubiti, pravo je pitanje da li smo spremni da preuzmemo odgovornost pre nego što naše petnaestogodišnje ćerke budu primorane da „skrivaju tehniku i raznose materijale“ krećući se po dugoj i tamnoj noći.

Autorka je naučna saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije i članica Predsedništva Saveza antifašista Srbije