Odmor bašibozuka iz Male Krsne

Iako je kao autor slike Odmor bašibozuka iz Male Krsne, izrađene tehnikom Palmino ulje na platnu, potpisan izvesni Hijeronimus Bošković, po dobro obaveštenim paralijskim umetničkim kuloarima kolaju priče da je pravi autor neko iz plejade negdašnjih jugoslovenskih falsifikatora slika, pasoša i zdravstvenih knjižica, koga je državni vrh – ne štedeći budžet na raznorazne spiritiste, okultiste i salivače strave i užasa – angažovao da post mortem naslika to što je post mortem i naslikao.

Ali, umetnost u nas, makar i vampirska, ne bi bila umetnost kada nešto ne bi krenulo po zlu, te je tako falsifikator alijas Hijeronimus Bošković – očigledno sklon radikalnom hiperrealizmu, a nesklon apstraktnom izrazu – samo naslikao ono što je video s onoga sveta.

Ipak, manimo se kuloarskih naklapanja i pređimo na kratak prikaz umetničkog dela.

Veštim potezima četkice tajanstveni likovni umetnik slika svojevrsnu panoramu plaže u Paraliji, znane i kao pilićarnik, do tančina reprodukujući svu njenu lepotu i okrutnost, daleko više okrutnost nego lepotu.

Tako u plićaku podugačke paralijske plaže vidimo stotine bašibozuka svih uzrasta i polova kako, držeći se za ručice, zlokobno đipaju, stenju, ržu i usklikuju s ljubavlju svetitelju Savi.

Iako preterana, patriotska euforija u bašibozuka sasvim je razumljiva: tek što su ih dovezli iz Male Krsne, Pambukovice, Lopara, Pala i sličnih centara duhovnog razvoja, tek što su primili bonove za giros i apanaže za promenu prebivališta i glasanje na najregularnijim izborima ikada održanim, tek što su se poskidali, što u tesne kupaće gaće istaknutih nacista Adolfa i Rudolfa Daslera (adidas i puma), što u pelene za odrasle.

Udubimo li se u razdragana krvožedna lica naših bašibozuka verno prikazana na slici, shvatićemo da je više razloga za njihovu patriotsku euforiju.

Pod jedan, nebrojeno puta su ove, ali i proteklih godina, graktali kako vole Srbiju, mrze naše neprijatelje i ne daju Kosovo, istovremeno se daveći u gnoju televizije Pink, sejući zlo po društvenim mrežama, slepo slušajući raznorazne mitomane, vračeve i sihirbaze, šikanirajući svoje sunarodnike u saobraćaju, podmićujući ovog i onog, bacujući smeće gde stignu, lažući čim zinu.

Pod dva, nebrojano puta su se ove, ali i proteklih godina, prekrstili prolazeći kraj crkve, otkucali amin na Fejsbuku i Instagramu, uskliknuli s ljubavlju svetitelju Savi, istovremeno omalovažavajući ili prezirući slabiće, sakate, žene, pedere, Cigane, Hrvate, Evropljane i sve ostale koje je patriotski omaložavati ili prezirati.

Na koncu, pod tri, ispunili su svoju građansku dužnost, za apanažu od petnaestak evra glasali su za onog za koga im je rečeno da glasaju, dok su istovremeno bacali kletve i uroke na strane plaćenike.

Upremo li pak pogled ka pučini, tačnije, ne baš ka pučini, već ka nebu nad pučinom, uočićemo da, umesto morem na skuterima, na letećim metlama marke ikarbus (pogon na mešavinu litijuma i kokaina) nebom jezde predvodnici bašibozuka A. Brnabić, V. Orlić, M. Jovanov i stari as V. Šešelj.

Za muziku na paralijskoj plaži, ovom neprilikom, bio je zadužen progresivni guslarski bend The Flat Earthers, izvodeći zapaljive letnje balade V. Georgieva.

Uz prigodnu muzičku podlogu, levitirajući i iluminirajući negde između površine mora i stratosfere (njemu leteća metla nije potrebna), A. Vučić je naricao svoju poemu Lament nad Paralijom, nesnosnu samoljubivu salatu od reči što kazuje o tome kako njemu i njegovoj svojti sa svih strana prete spoljni i unutrašnji neprijatelji, spoljne i unutrašnje urote, spoljni i unutrašnji hemoroidi.

Oku pažljivog posmatrača neće promaći da na pesku paralijske plaže – odbačen od svih, iznuren i suv kao grana – leži D. M. Palma, kome je tajanstveni likovni umetnik svu mast izvadio ne bi li ovo monumentalno delo nastalo.

Nije zgoreg pomenuti i da se po istim umetničkim kuloarima šuška da je tajanstveni likovni umetnik započeo rad na novoj slici pod nazivom Odmor bašibozuka u Krčmi kod Dž. Olivera, kao i da ceo Muzej paranoidne patriotske umetnosti u Paraliji, zbog specifične slikarske tehnike upotrebljene prvi put u istoriji umetnosti, više ne miriše na terpentin i ostale slikarske đakonije, već na – zagorelu Karađorđevu šniclu.