Odraditi srpsku priču

Pre više godina tako mi se povišenim tonom obratila jedna poprilično histerična poznanica frustrirana ko zna čime iz svog života prenevši nezadovoljstvo na teren politike i filmske umetnosti.

Njene reči odnosile su se na to da nema filmova koji bi iz „srpske pozicije“ obradili neke događaje iz prošlosti a kojima bismo mi mogli da objasnimo i ubedimo svetsku javnost šta je „stvarno istina“. (Ciljala je na objašnjavanje i opravdavanje događaja iz 90-ih. Na jadikovanje kako celi svet vidi Srbiju i Srbe kao „loše momke“. Što bi trebalo ispraviti nekom „našom pričom“.)

Tada sam o toj stvari mislio ono što i sada ali danas imam i potvrdu da sam bio u pravu.

Pokušao sam da joj objasnim kako bi takav film koji (ne samo ona) priželjkuje – umetnički uverljiva epska saga o patnji Srba u nekom novijem periodu istorije – hipotetički mogao da snimi i neki priznati reditelj, čak neki Amerikanac, da bi se mogli angažovati i najbolji holivudski glumci, da bi se na to moglo spiskati nebrojeni milioni dolara iz budžeta – ali da se ništa od željenog ne bi postiglo. Moje reči su se odbile kao od kamenog zida jer sa tom vrstom ljudi i sa njihovim tvrdnjama se ne može razložno izaći na kraj.

Zašto?

Zato što oni misle da je sve stvar samo dobre reklame bolje reći propagande.

Poverovali su da svet funkcioniše onako kako ovde funkcioniše naša stvarnost.

Naravno, povod za ovaj tekst je film Predraga Antonijevića „Dara iz Jasenovca“.

Kako film još niko u Srbiji nije video moram se ograditi da ne mogu davati bilo kakve umetničke, estetske i druge ocene o samom delu.

Ali ono što se može reći na osnovu dostupnog to je da sa stanovišta onih koji su uložili velike pare u proizvodnju ovog filma, njegovu reklamu i distribuciju u SAD on predstavlja potpuni međunarodni fijasko.

Sasvim je jasno da je cilj tog filma bio da odradi „srpsku priču“.

Zarad čega?

Zarad toga da se izbalansira izuzetno negativan imidž koji Srbija i Srbi imaju na Zapadu već trideset godina unazad a koji pre toga nisu imali već su naprotiv imali izuzetno dobru reputaciju. Politika je srozala ugled ovog naroda.

Politički bi se nešto moglo poraviti ali ne nikako na silu, na mišiće, produkovanjem nekakvih „naših priča“.

Izuzetno su retki filmovi pa i književna dela koja Nemačku i Nemce a pogotovu nemačku vojsku i nacizam prikazuju makar tako da pronađu bilo kakve svetle tačke u režimu koji je vladao 1933-1945. godine.

Da prikažu kako je i taj nemački vojnik mogao (a sigurno je i bio) u nekim trenucima plemenit, da nemačka vojska nije bila tek armada ubica i psihopata, da objasni svu dubinu uzroka moralnog i političkog sunovrata jedne velike kulturne evropske nacije.

Čak su izuzetno retki i filmovi koji bi se bavili masovnim proterivanjima Nemaca iz Poljske, Čehoslovačke i Jugoslavije 1945-1946. godine.

Nema ni filmova o stravičnim bombardovanjima kojima su civili nemilosrdno uništavani osobito 1944. i 1945. godine.

Fosforne bombe su padale na Drezden i druge gradove. Jednostavno, čak i kada se to prikazuje poruka između redova je: tako im je i trebalo.

Što se pak Srbije tiče u prethodnim decenijama stvorena je u pretežnom delu međunarodne javnosti jedna uslovno rečeno „pravoverna“ slika o događajima iz 90-ih godina i sada je iznošenje nečeg sasvim suprotnog od te slike prava jeres.

I to će ostati tako sve dok se ova zemlja ne vrati tamo gde treba pripadati a to je zapadna civilizacija.

Već dvadesetak godina posle okončanja Drugog svetskog rata na Zapadu se slika o Nemačkoj i Nemcima bitno promenila.

Takođe i o Japanu i Japancima.

Prestali su jedni da budu „agresivni germanski varvari“ a drugi “ podmukli žuti“, „Jap“ („Džep“ – u SAD tokom rata pogrdni naziv za Japance).

Umesto toga postali su saveznici dostojni uvažavanja, vredni i radni, kulturni i fini, demokratske nacije…

Na njihovo mesto negativaca, ratobornih i podmuklih stavljeni su Rusi i Rusija odn. komunistička opasnost.

Dojučerašnji saveznici pretvorili su se u neprijatelje i obratno dojučerašnji neprijatelji postali su saveznici dinamikom političke realnosti.

Stari dobri Džordž Orvel napisao je nešto o tome čemu se valja iznova vraćati.

Magazin Time proglasio je za ličnost 1943. godine Josifa Visarionoviča Džugašvilija Staljina.

Zvuči neverovatno a ipak je istina.

On je tada za Ameriku i Amerikance bio Ujka Džo (Uncle Joe).

Naravoučenije može biti za većinu bolno i pesimističko a sve u stilu cinika Čerčila: „Ne postoje večni prijatelji i neprijatelji – postoji samo večni interes.“

Kada jednog dana ova zemlja bude stupila u NATO ili kada se u najmanju ruku bude prestalo sa antizapadnjaštvom i antiamerikanizmom tada će i slika o Srbiji i Srbima u svetu biti promenjena nabolje.

Tada će postati moguće da se izbalansira sadašnji zaista jednostran pogled na događaje iz 90-ih i tada će postati moguće da neki američki slavni reditelj sa međunarodnom ekipom glumaca među kojima će biti i naši i iz regiona i sa Zapada snimi srpsku priču koja bi mogla dobiti Oskara.

Pre toga se to neće dogoditi.

Pre toga se uz sadašnju međunarodnu poziciju i muljanje na sve strane (a naročito očijukanje sa neprijateljima SAD i Zapada) nikakvim hokus-pokusima ništa dobro neće postići.

Autor je književnik i publicista